LJUBICA MILOVANOVIĆ(130)

LJUBICA MILOVANOVIĆ, supruga Nikole Milovanovića, rođena je 22. avgusta 1887. god. u selu Belo Polje, kraj Kuršumlije, od oca Miloja i majke Vasilije Nešić. U dvadesetiprvoj godini života 31. oktobra 1908. god. udade se za Nikolu u selo Tulare. U braku dece nisu imali.

Ponosna i stasita, a u duši vrlo nežna, humana i dobroćudna žena uživala je ogroman ugled u selu. Svoju humanost posebno je ispoljavala prema deci vanbračno rođenoj, osobito u vremenu Bugarske okupacije Srbije za vreme Prvog svetskog rata. Vrlo često joj je ukazivana čast kumovanja takvoj deci. Aktivno je učestvovala u pružanju materijalne pomoći borcima Topličkog ustanka (1917. god.). NJeno plemenito srce prestade da kuca 6. novembra 1961. god. sa navršenih 74 godina, 2 meseca i 15 dana života. Sahranjena je na seoskom groblju u Tularu. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik .

NIKOLA MILOVANOVIĆ(13)

NIKOLA MILOVANOVIĆ, po rođenju treće dete Marjana i Draginje Milovanović, rođen je 26. februara 1884. god. u selu Tulare. Pored bavljenja poljoprivredom, radio je i kolarski zanat. Učesnik je balkanskih ratova. U otaxbinskom ratu 1914. god. učestvuje kao redov u sastavu 4.bat. Moravskog artiljerijskog puka. Ukazom N0-151.855 od 5. aprila 1920. god. odlikovan je Albanskom spomenicom, zavedenom u kancelariji kraljevskih ordena pod brojem K.O. N0-1.475 od 6. juna 1940. god. Učesnik je Solunskog fronta.

Oženio se LJubicom Nešić iz Belog Polja. U braku dece nisu imali. Potkraj 1948. godine usvojio je Radoslava, najstarijeg LJubinog sina, kome je ostavio u nasledstvo svu svoju imovinu, za doživotno izdržavanje. Umro je u 83. godini života, 4. marta 1966. god. u 11,00 časova. Sahranjen je na seoskom groblju u selu Tularu. Na mestu sahrane podignut mu je nadgrobni spomenik.

STANOJE MILOVANOVIĆ(115)

STANOJE MILOVANOVIĆ, po rođenju peto dete Mirka i Vukene Milovanović, rođen je 29. aprila 1904. god, u selu Tularu. NJegov dečji razvoj biva u desetoj godini života zapljusnut vihorom Prvog svetskog rata.

Pre odsluženja vojnog roka, Stanoja roditelji žene devojkom iz komšiluka Danicom Krpić, koja u istoj godini umre.

Teške posleratne godine i opšta ekonomska kriza u zemlji odvede Stanoja na poslove državne službe. Zapošljava se u Beogradu u gradskom saobraćajnom preduzeću, kao kondukter, a kasnije kontrolor.

Nešto više od godinu dana od Daničine smrti ženi se Milunkom Veljković rodom iz Bresničića. Ona mu rodi dvoje dece: Vilu i Velibora. Nakon devetogodišnjeg života u braku, Stanojevu kuću i ovoga puta obavi tuga i bol. Umre mu i druga žena.

Stasit, krupnih crnomanjastih očiju, korpulentnog izgleda, intelektualno nadaren, u krugu prijatelja i poznanika uživao je veliki ugled. Premda je imao samo završena četiri razreda osnovne škole važio je za obrazovana čoveka. U slobodnom vremenu bavio se pružanjem administrativno pravnih usluga građanima. Ti poslovi su mu doneli i nadimak "Ćata".

Posle Milunkine smrti stupa u brak sa Stankom, rodom iz Velikog Borka, s kojom živi u braku 12 godina. Nakon njene smrti stupa u brak sa Katarinom, rodom iz Šapca, koja mu ostaje veran bračni saputnik do kraja života.

Tokom svoje službe zajedno sa sinom Veliborom i ostalim ukućanima izgrađuje 1956. god. kuću u selu Tularu (39) .

Zbog bolesti odlazi u invalidsku penziju. U penziji se i dalje bavi određenim adninistrativno-trgovačkim poslovima, kojima upotpunjuje porodični buxet. Iznenada, u svojoj 63. god. života, u porodičnoj kući u Beogradu na Dušanovcu, oko ponoći 1. juna 1966. god. prestade da kuca njegovo plemenito srce. Posmrtni ostaci preneti su mu u Tulare gde su sahranjeni na seoskom groblju. Na mestu sahrane podignut mu je nadgrobni spomenik sa umetnički ucrtanim njegovim likom na crnom granitu (40) .

KATA PEKOVIĆ(111)

KATA PEKOVIĆ, po rođenju prvo dete Mirka i Vukene Milovanović, rođena je 7. februara 1900. god. u Tularu. U dvadesetoj godini života udata je za Profila Pekovića u Tovrljane. U braku sa njime rodi šestoro dece: LJubomira, Milunku, Radovana, LJubinka, Miodraga i Jovana. Umrla je 8. avgusta 1967. god. u Tovrljanu, gde je i sahranjena. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik. NJen životni vek trajaše 67 godina, 6 meseci i 13 dana.

KATARINA MILOVANOVIĆ(1150000)

KATARINA MILOVANOVIĆ - KAJA, supruga Stanoja Milovanovića, rođena je 1897. god. u Šapcu. Živela je u Beogradu. Posle smrti treće Stanojeve žene udaje se za njega 1948. god. Odana svome mužu biva mu životni saputnik sve do njegove smrti. Preranu i iznenadnu Stanojevu smrt doživljava kao gubitak dela sebe. Posle Stanojeve smrti neizmernu ljubav prema njemu ispoljavala je kroz nesebično poštovanje članova njegove mnogobrojne familije. U braku dece nisu imali. Umrla je u Beogradu 1979. god. u 76 god. života. Sahranjena je na Novom beogradskom groblju. Za života je podigla sebi nadgrobni spomenik.

NADEŽDA TODOROVIĆ(112)

NADEŽDA TODOROVIĆ - NALKA, po rođenju drugo dete Mirka i Vukene Milovanović, rođena je 1. juna 1901. god. u Tularu. U dvadesetoj godini života udaje se za Milenka Todorovića u Donje Točane. U braku rodi šestoro dece: Dragoslavu, Dragoslava, Mirjanu, Miljojka, Zoricu i Slavu. Umrla je 1. septembra 1977. god. sa navršenih 76 godina i 3 meseca života. Sahranjena je na groblju u selu Donje Točane. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik.

ALEKSANDAR MILOVANOVIĆ(15)

ALEKSANDAR MILOVANOVIĆ, po rođenju peto dete, Marjana i Draginje Milovanović, rođen je 15. marta 1893. godine u selu Tularu. Pored bavljenja poljoprivredom, sa bratom Živojinom izvesno vreme radio je u zajedničkoj vodenici. Završetkom osnovne škole, Aleksandra roditelji dadoše na šnajderski zanat kod Hranislava Radosavljevića iz Tulara. U kasnijem životu poznavanje ovog zanata dobro mu je došlo za upotpunjavanje porodičnog buxeta.

Mesec dana posle objave rata (37) , pozvaše ga 29. avgusta 1914. god. na služenje kadrovskog roka. Veštinu ratovanja savladao je u 14.četi 80.peš. puka. Sa svojim saborcima pređe peške celu Srbiju i Albaniju. Stiže do Drača. Nešto kasnije beše prebačen u Francusku na oporavak, gde se nalazi sve do 1919. god.

Nosilac je "Albanske spomenice", kojom se kaže:

-NJegovo Veličanstvo, Aleksandar Prvi, po milosti Božjoj i volji narodnoj, Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, Blagovoleo je Ukazom svojima od 06. novembra 1921. god. F.A.N0-49221, na predlog Ministra vojnog i Mornarice, a na osnovu Ukaza od 5. aprila 1920. god. F.A.O. N0-151.855, za vernost Otažbini 1915. god. odlikovati svoga ratnog druga : redova 19. pešadijskog puka Milovanović M. Aleksandra, Albanskom spomenicom, što mu ovim potvrđuje.

KON0-1.475. 06. juna 1940. god. Kancelar Kraljevskih ordena

U Beogradu Panta Merfinski, s.r.

Posle rata, Aleksandar pored poljoprivrednih poslova i bavljenja šnajderskim zanatom obavlja poslove agenta Društva za prodaju singer šivaćih strojeva BORN & Ko. Vršeći ovaj posao, tokom godina stekao je veliki broj poznanika i prijatelja širom Topličkog sreza.

Oženio se Vinkom Šutanovac, rodom iz Tulara. U braku dece nisu imali, pa su 1951. god. usvojili Dragoljuba, trećeg sina LJubomira Milovanovića, kome ostaviše u nasledstvo svu svoju imovinu, za doživotno izdržavanje.

Donošenjem zakona o materijalnom obezbeđenju i zdravstvenoj zaštiti učesnika NOR-a i ranijih ratova (38) , nakon nešto više od pola veka, društvo se seti da pripomogne već zaboraljenim ratnicima sa Cera i Kolubare, Kajmakčalana, Dobrog Polja i Veternika.

Rešenjem UPI-PR -03-586-190/74. od 12. februara 1974. god. Sekretarijat za društvene delatnosti Skupštine opštine Prokuplje priznade Aleksadru pravo na materijalno obezbeđenje u iznosu od 448,35 din. s pravom korišćenja od 1. marta 1974. god.

Umro je u 85. god.života, 29. juna 1978. god. u 6,00 časova. Na mestu sahrane u selu Tularu podignut mu je nadgrobni spomenik.

LJUBICA TATIĆ(14)

LJUBICA TATIĆ, po rođenju četvrto dete Marjana i Draginje Milovanović, rođena je 13. septembra 1887. god. u selu Tularu. Udata za Tijosava Tatića iz Tulara. U braku porodiše osmoro dece: Kosu, Budu, Milku, Stanku, Milosava, Bosiljku, Milenku i Milosiju. Umrla je u 93 godini života, 27. februara 1979. god. u 06,00 časova. Na mestu sahrane u selu Tularu podignut joj je nadgrobni spomenik.

VINKA MILOVANOVIĆ(150)

VINKA MILOVANOVIĆ, supruga Aleksandra Milovanovića, rođena je 25. juna 1898. god. u selu Tularu od oca Sime i majke Jasne Šutanovac. U dvadesetidrugoj godini života udala se za Aleksandra, 15. oktobra 1920. god. U braku dece nisu imali. Dve godine posle Aleksandrove smrti i njeno srce prestade da kuca, 15. maja 1980. god, sa navršenih 81 godinu, 10 meseci i 20 dana života. Na groblju u Tularu podignut joj je nadgrobni spomenik.

DRAGOLJUB MILOVANOVIĆ(1214)

DRAGOLJUB MILOVANOVIĆ, po rođenju četvrto dete LJubomira i Jelene Milovanović. Rođen je 29. septembra 1929. god. u selu Tularu. Osnovnu četvorogodišnju školu za vršio je u Tularu, a nižu poljoprivrednu u Prokuplju. Vojni rok služio je u Konjičkoj školi rezervnih oficira u Aleksincu i Nišu. Stalni radni odnos zasniva u poljoprivrednom dobru u Prokuplju, a po odsluženju vojnog roka nastavlja rad u Oblačini, gde ostaje do kraja svog života.

U jesen 1951. god. prihvata poziv od strane Aleksandra i Vinke Milovanović da ih doživotno izdržava, a za uzvrat dobija u nasledtvo celokupnu njihovu imovinu. Iste godine ženi se Maricom Milićević iz Tulara, koja mu u braku rodi tri ćeri: Dušicu, Vericu i Snežanu.

Revnostan na poslu, društveno angažovan, politički aktivan, dobar prijatelj i nežan roditelj, samo su deo epiteta koje njegova ličnost zaslužuje. U društvu poznanika je bio vrlo omiljen i cenjen. Maksimalnim radom i nesebičnim zalaganjem u rezervnom sastavu Oružanih snaga SFRJ stekao je čin kapetana prve klase. Više godina je postavljan za vršioca dužnosti Komandanta štaba predvojničke obuke na teritoriji prokupačke opštine.

Nesreća se ne priziva, uvek dolazi sama. Na povratku sa posla, u selu Rožina, u sopstvenim kolima biva pokošen prikolicom natovarenom građevinskim materijalom vozila koje je išlo iz suprotnog smera. Tog kobnog 1. avgusta 1980. god. prestala je sva njegova dobrota i ljubav koju je neizmerno delio sa drugima. Započeti planovi, čežnje i nadanja ostali su nedovršeni u neumornom radniku i humanisti. Umro je u 51. godini života. Sahranjen je u selu Tularu. Na mestu sahrane podignut mu je nadgrobni spomenik.

LJUBOMIR MILOVANOVIĆ(121)

LJUBOMIR MILOVANOVIĆ, po rođenju prvo dete Živojina i Rade Milovanović, rođen 31. decembra 1902. god. u Tularu. Svoje detinjstvo i dečaštvo provede u uzavrelom vremenu (41) . Već od desete godine starosti, očevim odlaskom u Prvi balkanski rat pa nadalje, biva prinuđen da se intenzivnije bavi i onim poslovima koji po prirodi težine pripadaju odraslim osobama. Ratne prilike su neminovno uticale na njegovo brzo psihofizičko sazrevanje.

Stasitog, naočitog i umno darovitog momka, pre odsluženja kadrovskog vojnog roka 4. juna 1922. god. roditelji žene mladom osamnaestogodišnjom Jelenom Bićanin iz Alabane. U sretnom braku porodiše desetoro dece. Tri kćeri: Leposavu, Ranku i Radu; i sedam sinova: Radoslava, Vukomana, Dragoljuba, Stojana, Stojmena, Milana i Radovana.

U samostalnoj zanatskoj radnji, kod svog oca, LJubomir završava kolarski zanat, kojim se bavi vrlo uspešno sve do odlaska u državnu službu. Jedno vreme kolarski zanat obavlja u Velikoj Plani u saradnji sa majstorom Ognjanom Markovićem iz Tulara.

Napuštajući kolarski zanat dalje službovanje nastavlja u graničnim jedinicama na jugoslovensko-bugarskoj granici, gde provodi oko godinu i po dana. Iz granične službe odlazi u Beograd i tom prilikom zapošljava se u Ministarstvu prosvete kao služitelj u Prvoj ženskoj gimnaziji, gde ostaje sve do kraja 1942. god. Opšta ljudska stradanja koja su zadesila celu zemlju i ratne prilike utiču na LJubomirovo napuštanje Beograda i zapošljavanje na istim poslovima u kuršumlijskoj gimnaziji, gde se zadržava kraći period, a potom službu nastavlja u prokupačkoj gimnaziji u kojoj stiče starosnu penziju 1967. godine.

Kraj penzionerskog života provodi u rodnom selu Tularu. Neumitna smrt ga je zadesila u putničkim kolima u centru grada Prokuplja, pri povratku sa sinovima iz bolnice svojoj kući. Tog hladnog 13. decembra 1981. god. u 10,00 časova prestade da kuca LJubomirovo plemenito srce u 79. godini života. Sahranjen je u Tularu gde mu je podignut nadgrobni spomenik.

JELENA MILOVANOVIĆ(1210)

JELENA MILOVANOVIĆ, supruga LJubomira Milovanovića, rođena je 7. marta 1904. god. u selu Alabana kod Blaca, od oca Dragoljuba i majke Rakine Bićanin. U osamnaestoj godini života, 4. juna 1922. god. udade se za LJubomira u Tulare. U sretnom braku rodi desetoro dece, sedam sinova: Radoslava, Vukomana, Dragoljuba, Stojana, Stojmena, Milana i Radovana, i tri ćeri: Leposavu, Ranku i Radu. Najmlađa ćerka Rada umre joj 14 dana po rođenju.

Jelena se odlikovaše vrednoćom u radu i strogovaspitnim, ali pravičnim odnosom u vaspitanju svoje dece. Mi koji ne besmo njena deca u kući smo je doživljavali kao svoju drugu majku. Inače, pored toga što nam je bila strina, u srodstvu po ocu, po majci nam je bila tetka. Sva deca iz naše kuće oslovljavala su je sa nana. U vremenu mog detinjstva, kada bejasmo u zajednici sa stričevom porodicom, u kući je vladao kult starijeg. Sećam se dobro, glava porodice deda Živojin je u toku večere određivao zadatke članovima domaćinstva za naredni dan. Pošto behu dve snaje, njihov zadatak se unapred znao. Obavljanje kućevnih poslova, prevashodno briga o deci, posebno o najmlađoj, a bogme, vrlo često i pružanje pomoći u radu na njivi i polju. Spremljeni ručak donosile bi uz pomoć najmlađe dece radnicima, pa kad bi se završio obed, pripomagale bi u radu ostalim radnicima. Domaćice su se naizmenično starale o zajedničkim obaveza u kući. Jedne sedmice se jedna brinula za kuvanje hrane i pečenje hleba, dok je druga vodila brigu oko muže krava i ovaca i spremanja belog smoka. Mi, posebno mlađa deca, valjda po prirodi, uvek bi se više ulagivali i umiljavali onoj domaćici koja je te sedmice vršila poslove bačice. I ako su naše dve porodice 1947. god. brojale 18 članova, duh sloge se iznad svega ispoljavao. Ne daj bože, jetrve nisu smele i kad bi htele da podvajaju decu. Odeća i obuća je kupovana podjednako svima, imajući u vidu uzrast. Istina mi koji smo bili mlađi, u većini slučajeva dobijali smo od starijih već omaljenu, a često i iznošenu odeću. To su bila vremena velikog društvenog i porodičnog siromaštva. Svaki dinar se više puta okretao u ruci, prebrojavao i prebacivao iz xepa u xep pre nego što bi se potrošio. Sušne i gradobite godine začinjene sa poplavama i posleratnim državnim nasilnim otkupima, raznim porezima i prirezima bez regulisanog zdravstvenog socijalnog i penzionog osiguranja dovodili su u položaj seljačka domaćinstva, pa i naše roditelje, na stalno razmišljanje da svoju decu što pre osposobe putem školovanja za samostalan život i zaposle u grad, bilo gde, samo van poljoprivrede. Verna slika društvenog stanja ondašnjeg sela u potpunosti se i na našu porodicu odrazila. Svi smo mi, po završenoj školi, kako je ko pristizao, uz pomoć roditelja odlazili na privremeni ili stalni poso u grad. Roditelji su ostajali na već ispošćenoj i na zastareli i primitivan način obrađivanoj zemlji.

Staračka domaćinstava na selu preovlađuju. Tako i Jelena svoju duboku starost dočeka u selu Tularu sama sa suprugom. Izvesno vreme posle LJubomirove smrti (13. 12. 1981. god.) živi naizmenično kod sinova Radoslava, Vukomana i Stojana da bi svoj životni vek završila u neizmernoj pažnji s dužnim poštovanjem kod sina Stojmena i snaje Vojke u njihovom stanu u Prokuplju. Pogibija sina Dragoljuba (01. 08. 1980. god) donese tugu i neizmernu bol porodici, a majci slomi duh i telo i zaledi srce. Starica već iznemogla i skrhana bolom, bez nade za bolju budućnost i srećniji život, pomirena sama sa sobom ispusti dušu 17. februara 1985. godine, u Prokuplju sa navršenih 80 godina, 11 meseci i 10 dana života. Posmrtni ostaci te plemenite velike majke sahranjeni su na groblju u Tularu. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik u znak sećanja i večne zahvalnosti za svu dobrotu i ljubav.