MARTA VASIĆ(116)

MARTA VASIĆ, po rođenju šesto dete Mirka i Vukene Milovanović, rođena je 1. marta 1906. god. u Tularu. Napunivši dvadeset godina života udade se za Dragutina Vasića u Belo Polje. U braku sa Dragutinom rodi dve ćeri: Miroslavu i Nadeždu. Ta divna, intelektualno nadarena žena oštrog pogleda, s vidno izraženim osmehom na usnama rumenog lica, s naglašenim gracioznim pokretima pri hodu i razgovoru i ponosnim držanjem, plenila je pažnju i iznuđivala poštovanje prijatelja i rodbine. Mi, deca njenog roda iz milošte zvali smo je šeta, umesto teta. Kraj svoga života, sa suprugom, prožive u sagrađenoj kući u Kuršumliji, u zajedničkom domaćinstvu sa svojom mlađom ćerkom Nadeždom i zetom Zdravkom. Umre 1986. god. u 80 godini života u Kuršumliji. Na mestu sahrane podignut joj je zajednički nadgrobni spomenik sa suprugom Dragutinom.

STADIJA MILOVANOVIĆ(12120)

STADIJA MILOVANOVIĆ, supruga Radoslava Milovanovića, rođena je 24. aprila 1925. god. u selu Belo Polje, od oca Dragutina i majke Kadeve Nešić. U dvadesetitrećoj godini života udade se za Radoslava u Tulare. U braku rodi četvoro dece, tri ćeri: Biserku, Nevenku i Spomenku, i sina Božura, koji porođenju žive samo petnaest dana. U svom životu obavlja poslove domaćice. Zajedno sa suprugom Radoslavom bavi se i ostalim seljačkim poslovima. U granicama psihofizičkih mogućnosti maksimalno se angažuje u nezi i brizi svoga tetka Nikole i tetke LJubice, koji ne imadoše poroda pa uzeše Radoslava da ih doživotno izdržava. I pored toga, što je bila slabijeg zdravstvenog stanja svesrdno se trudila u održavanju domaćinstva. Zastoja u kući i polju za njenog života nije bilo. Sve na vreme beše obrađeno, poorano, posejano, okopano, pobrano i u ambar spremljeno.

Kako su godine prolazile, zdravstveno stane Stadijino sve više i više se pogoršavalo. I pored maksimalnog zalaganja i pružanja pomoći u lečenju u kućnoj i bolničkoj nezi, pomoći joj nije bilo. U prokupačkoj bolnici 2. marta 1986. god, okružena pažnjom najmilijih, ispusti dušu sa navršenih 60 god, 10 meseci i 6 dana života. Sahranjena je na seoskom groblju u Tularu. Na mestu sahrane podigoše joj nadgrobni spomenik, u znak neizmerne tuge, sećanja i večne zahvalnosti za učinjeno.

MIRJANA MILOVANOVIĆ(12520)

MIRJANA MILOVANOVIĆ, supruga Slavoljuba Milovanovića, rođena je 5. avgusta 1935. god. u selu Bace, od oca Ratka i majke Milike Radosavljević. U dvadesetipetoj godini života udade se za Slavoljuba u Beograd. Promenom mesta boravka iz sela u grad, pred njom se otvorio urbano i sociološki novi životni prostor. Prostor novih saznanja, dinamičnijeg života i odnosa među ljudima. Vrednoća, marljivost, skromnost i komunikativnost upotpunjeni njenim skladnim izgledom i stasom u mnogome su doprineli njenom vrlo brzom adaptiranju u novu sredinu. I pored toga što nije posedovala osnovno školsko obrazovanje, ometena ratnim prilikama u zemlji i svatanjem u porodici, samoinicijativno je naučila da čita i piše. Pre udaje, a i kasnije pored kućevnih poslova bavila se šivenjem, posebno ženske gardarobe. Poznavanje ovog zanata mnogo joj je doprinelo u upotpunjavanju kućevnog buxeta.

Mirjana je bila žena srednjeg rasta, crnjomanjastog izgleda, sa izrazito bujnom talasastom kosom, crne boje, brzih ruku skladnih pokreta. Mentalno obdarena za humor i šalu. Duševno ispoljavan nemir sa postojećim materijalnim stanjem, kod nje je inicirao maksimalno zalaganje u radu. Svaki posao kojem je pristupala, obavljala je s velikim entuzijazmom i ljubavlju, što je rezultiralo postizanjem velikih uspeha. I ako je stupanjem u brak stalno živela u gradu, povremenim dolaskom na selo, kod svekra i svekrve, bez ustezanja prihvatala se i onih najtežih poljoprivrednih poslova. NJoj nije trebalo dva puta reći da ti je potrebna neka pomoć, odmah bih se prihvatila konkretnog posla.

I pored skromnih materijalnih mogućnosti sa suprugom izgrađuje porodičnu kuću u Železniku, koja ih oslobađa podstanarskog života, duhovne podređenosti i potvrđuje novi status građanina svog na svome.

U skladnom i složnom braku sa Slavoljubom rodila je dva sina: Dragana i Branislava.

Godine prolaze, deca se školuju i osposobljavaju za samostalan život. U društvu i porodici standard sve brže i brže raste. Vidno se ispoljava bolji život, kao posledica minulog rada. Atmosfera u kući odiše zadovoljstvom i ljubavlju, sve to traje do nemilog događaja. Iznenada joj najstariji brat Milomir umire, a ubrzo i otac i majka. Sve je to imalo uticaja na pogoršanje Mirjaninog, inače narušenog zdravstvenog stanja. Povišen krvni pritisak javlja se kao posledica bolesti krvotoka, što je postepeno, ali sigurno dovelo do totalne iznemoglosti organizma. U selu Tularu, pružajući pomoć obolelom svekru razbole se i sama. Posle neuspešnog lečenja u prokupačkoj bolnici biva prebačena u Gradsku bolnicu u Beograd. No, i tu pomoći za nju nije bilo. Nakon 13 dana bolovanja prestade da kuca njeno plemenito srce, 6. novembra 1987. god. sa navršenih 52 godine, 3 meseca i 1 dana života. Posmrtni ostaci te divne, vredne i dobroćudne žene milog pogleda s izrazima osmeha na licu sahranjeni su na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik u znak sećanja i zahvalnosti za neizmernu dobrotu, ljubav i rad.

STANISAV MILOVANOVIĆ(125)

STANISAV MILOVANOVIĆ, po rođenju peto dete Živojina i Rade Milovanović, rođen je 23. juna 1912. god. u Tularu. U svedočanstvu iz četvrtog razreda osnovne škole, u selu Tularu, upisni br. 41 školske 1922/23. god. vidljiv je odličan uspeh, primerno vladanje i pohvalna vrednoća. Vojni rok odslužio je u Rajlovcu kraj Sarajeva u ratnom vazduhoplovstvu. Pored rada na svom poljoprivrednom imanju, u određenim vremenskim periodima radio je i kolarski zanat. Intenzivno se bavi zanatom od 1. marta 1936. do 13. marta 1939. god. u radionici Spasoja Petrovića. Posle Drugog svetskog rata, poslovima ovog zanata delimično je upotpunjavao prihode svoje porodice, uglavnom u vansezonskom poljoprivrednom periodu.

U dvadesetdevetoj godini života, kada je Simovićeva vlada naredila mobilizaciju (42) , Stanisav se na poziv vojnih vlasti odmah odazvao. Stupa u redove Jugoslovenske vojske. Usled nespremnosti Jugoslovenske armije za savremeni rat, polovično, neplansko i neefikasno sprovođenih vojnih mera dovelo je celu zemlju do totalne kapitulacije. Veći deo Jugoslovenske armije bio je pred raspadom. Direktiva Vrhovne komande od 10. aprila, upućena svim jedinicama, da se bore samoinicijativno ma gde budu došle u dodir sa neprijateljem, nije ni stigla do njih. Jedinice i komande jedna za drugom počele su se predavati neprijatelju. Tako se i komanda jedinice u kojoj se nalazio Stanisav, u reonu Trstenika predala 22. aprila 1941. god. Sva vojna oprema, naoružanje i tehnika predati su nemačkim okupacionim vlastima, a vojni obveznici odvedeni u već formiran vojni logor u Kruševcu. Nakon dva meseca zadržavanja prebačen je u Nemačku u zarobljenički logor Sandbostel Stalag 10B (43) u blizini Bremena, sa zarobljeničkim brojem 107.749. Oslobođen je 7. maja 1945. god. Vratio se nazad u domovinu čim su mu saobraćajne prilike omogućile 27. avgusta 1945. god. Kući stiže 29. avgusta 1945. god.

Povratkom iz zarobljeništva Stanisav nastavlja rad na poljoprivrednom imanju. U zajednici sa bratom LJubomirom, odnosno njegovim sinovima radi u vodenici. Došavši u vrlo teške materijalne prilike i zbog povećanih troškova održavanja vodenice, 28. maja 1956. god. braća odlučiše da ustupe rad u vodenici Miloradu Dragoviću iz Viča. Davanjem vodenice pod zakup na jednu godinu ugovarači se složiše da zakupac sam dovede vodenicu u ispravno stanje i snosi sva potraživanja od strane države. Istekom ugovornog roka zakupac vodenicu predade u ispravno stanje. Dalji rad u njoj nastaviše Stanisav sa bratancima sve do druge polovine 1958. god. kada im beše od strane Regionalne vodne zajednice izvršena zabrana. U rešenju je naveden kao razlog smanjenje uzroka koji su doprinosili širenju poplava u slivu reke Toplice. Ovim rešenjem prestaše poluvekovne muke oko održavanja vodenice.

Osnovna i najvažnija preokupacija Stanisavljeva, sa njegovom suprugom Stanom, s kojom stupi u brak 24. novembra 1930. god, bila je vaspitavanje i školovanje dece. U braku porodiše osmoro dece: Milovana, Slavoljuba, Slavku, Jugoslavku, Kovinku, Jeroslava, Ružicu i Srboslavu.

Po ugledu na druge ljude u selu (44) zajedno sa svojim bratom LJubomirom i njegovim sinovima Radoslavom i Dragoljubom, a uz pomoć svojih sinova, od 14. do 17. avgusta 1972. god. iskopa bunar u ataru takozvanom "Voinova njiva", i dovede pitku vodu, da prirodnim tokom teče do kuće.

Rešenjem Republičke samoupravne interesne zajednice penzijskog i invaliskog osiguranja radnih ljudi koji samostalno obavljaju delatnost ličnim radom br. 28.065 od 23. maja 1987. god. Stanisav postade korisnik starosne penzije. Visina penzije na dan njegove smrti iznosila je 14.792 dinara. Upravo toliko da se za istu nije moglo kupiti 1 kg. kafe. Međutim i tako simboličan iznos zadovoljavao je njegovu dušu. Posle tako napornog života: ratovanja; služenja u zarobljeničkim logorima; učestvovanja u akcijama ratom opustošene zemlje; odvajanja poslednjeg zrna poljoprivrednih proizvoda za obavezni otkup; rad u nehigijenskim, posebno zimskim uslovima u vodenici; školovanje i zapošljavanje svoje dece i drugo. Ostvarivanje prava na starosnu penziju, bila je za njega potvrda priznanja svih životnih napora, stradanja i nedaća.

(sleva na desno: Vinka, Stanisav, Stana i dete Slavoljub)

Međutim, kako to u životu obično biva, sreća koja natapa dušu ne traje dugo. Ostvarenjem životnih planova, čovek počinje da se sve više i više miri sam sa sobom. Antagonizmi se smanjuju do potpunog nestanka, kada i on prestaje više da bude vlastita suprotnost.Na bolesničkoj postelji, okružen svojom decom i ženom u snu, u 75. godini života, 28. novembra 1987. god. u 21,50 časova u svojoj kući u Tularu, prestalo je da kuca njegovo plemenito srce. Na mestu sahrane u selu Tularu podignut mu je nadgrobni spomenik.

STANA MILOVANOVIĆ(1250)

STANA MILOVANOVIĆ, supruga Stanisava Milovanovića. Rođena je 12. maja 1910. god. u selu Alabana, od oca Obrena (45) i majke Milosije Nikić.

Duhovne sposobnosti nasleđujemo prevashodno od majke. Svakog trenutka, skoro podjednako kao dete i odrastao čovek, osećao sam ljubav i njeno lebdenje nadamnom. Neizmerno se trudila i nesebično trošila da na nas prenese sve što je u sebi najbolje imala. Mi smo podjednako od nje osećali ljubav, patnju, bol i tugu, njenu čežnju, radost, neraspoloženje i žalost. To je u nama ostavljalo neuništive tragove koji su se ispoljavali poput klica, iz kojih su izrastale i razvijale naše karakterne osobine što ih nesvesno mi prenosimo potomstvu.

Naša majka, kao svaka, u nadahnutom izrazu lica imala je suviše nežnosti i dobrote. Bila je žena oštrog uma, puna mudrosti i blagih očiju, koje su neprestano gledale u budućnost svoje dece. Sa velikom tačnošću predviđala je misli drugih o njoj, pa se u tom svetlu i ophodila. Glas joj beše tih, na momente jedva čujan, ali jezgrovit i duboko prodoran. Govorila je samo onda kada su svi drugi ćutali. Pored majke vaspitača, mi smo je u porodici doživljavali kao intelektualno jaku ličnost i duhovnog vođu. Znala nam je, kao deci, a i kasnije, divne priče pričati: o narodnim junacima i bojevima; o carevima, prinčevima i lepim princezama; o vilama i pastirima; o anđelima, đavolima i kaluđerima; o krštenjima, svadbama i sahranama, a nadasve o moralnom i poštenom ljudskom životu.

Sva moja nastojanja da prikažem majčin lik iz mlađih dana ostajala su bezuspešna. Pri samom pokušaju uvek mi se u svetlu istine o njoj javljao lik starice u poodmaklim godinama. Bila je osrednjeg rasta, suvonjavog lica, uskog struka, sede kose, blagonaklonih očiju smeđe boje, sa rukama izrazito tankim i uvek spremnim za rad.

NJen lik u očima mojim, posmatran u bilo kom dobu, ispoljavao je ogromnu vremensku distancu. Za mene je ona uvek bila stara mudra majka, podjednako u četrdesetoj kao i u sedamdesetoj godini života. Nešto što ne mogu nikako smetnuti s uma to su susreti s njom. Bilo da smo se sastajali ili rastajali oči su joj bile prepune suza. Pri ispraćaju bile su to suze tuge, a pri ponovnom susretu suze radosnice. U oba slučaja, ne uvek uspešno, pokušavao sam duboko u sebi da prikrijem odraz nasleđenih njenih osobina, skrivanjem vlastitih suza u očima. Međutim, mladalačko lice sa zajapurenim obrazima odavalo je moje psihičko raspoloženje. Srce mi se kao i njeno cepalo od tuge pri rastancima, a praznina koja je nastajala istovremeno, ispunjavana je majčinom ljubavlju. Takvo nadahnuće uvek me je iznova sve jače i jače vezivalo do poslednjeg njenog časa.

Rastanci sa majkom bili su izrazito sentimentalni. Pred polazak od kuće uvek sam je molio da ne plače na železničkoj stanici. Naravno, uvek mi je davala obećanje. Bol srca i tuga u duši nadjačavali su dato obećanje. Dolaskom na stanicu reči su mi nestajale. Grlo mi se sve više i više stezalo, do bola. Misli su zastajale. Činilo mi se da više nisam imao šta da joj kažem. Ti trenuci trajali su večno. Sekunde ko minuti, a minuti su se protezali u nedogled. U jednom momentu sve se završavalo. S majčinih mekih usana, jedva čujno otrgle su se reči:

- Doviđenja sine!

- Čuvaj se, dete moje!

Polaskom voza sa stanice lokomotiva je huktala, majčine dalje poruke i saveti nisu se razaznavali od buke. Ulaskom u vagon žurio sam da glavom, što pre izvirim kroz najbliži prozor i bacim pogled na sve koji su ostali na peronu. Obično pre ostalih ugledao bih majku, koja je na glavi uvek nosila jagluče (46) zagasite boje. Nepomično je i dalje stajala na istom mestu sa koga smo se rastali, s uzdignutim rukama u pravcu kretanja voza, koji je odmicao sve brže i brže. Stajala bi sa pogledom uperenim prema poslednjem vagonu, sve dok voz nije zamakao izvan njenog vidokruga. U tom času osećao sam njene misli i želju da me još jednom stisne k sebi i pomiluje po kosi. Pošto je to bilo nemoguće, tiho bi uzdahnula i bezvoljno spustila uzdignute ruke, koraknula i bez reči očiju punih suza pošla našoj kući.

Običaji, norme ponašanja i materijalni uslovi života se neprekidno menjaju. Raste stepen obrazovanosti ljudi. Usavršava se tehnologija rada i proizvodnje. Širi se demokratija i sloboda čovekove ličnosti. Međutim, ono što je individualno i što ostaje u čoveku uvek isto i zadržava iste vrednosti, to je prirodna nadarenost duše i srca majčinog. To je njena večna sposobnost da voli, razume, vaspitava, štiti, pati i žrtvuje sebe za svoj porod. Naša majka u potpunosti imala je sve te epitete.

Umrla je u noći u 02,00 časa u 80. godini života, 6. februara 1990. god. Za njenog života podigosmo joj zajednički nadgrobni spomenik sa očevim, u selu Tularu.

VELIBOR MILOVANOVIĆ(1152)

VELIBOR MILOVANOVIĆ (47) , po rođenju drugo dete Stanoja i Milunke Milovanović, rođen je 3. januara 1928. god. u selu Tulare. Baš kad mu beše šest godina i četiri meseca ostade siroče bez majke. Pohađa Državnu višu narodnu školu "Kralj Petar drugi" u Beogradu. U svedočanstvu iz četvrtog razreda, upisan pod br. 9. školske 1939/40. god, vidljiv je odličan uspeh sa opštom ocenom 4,75 i odlično vladanje. Završetkom osnovne škole upisuje se u prvi razred Sedme muške realne gimnazije u Beogradu. Završava razred s uspehom. Ratne prilike su imale vidan uticaj na njegovo dalje školovanje. Iz Beograda odlazi u selo Tulare, gde se zadržava sve do polaska na odsluženje vojnog roka. Vojni rok služi u VP 5065 LJubljana, od 28. oktobra 1948. god. do 25. novembra 1950. god, u rodu veza. Iz Armije izlazi sa činom desetara.

Mlad, crnomanjast, osrednjeg rasta, širokih ramena pun poleta i radne energije, povratkom iz armije stupa u novi život. Za životnog saputnika zaprosi lepu stasitu komšinicu Dikosavu Stevčić. U brak stupiše 26. oktobra 1951. god. Porodiše dvoje dece: Mariju i Zorana. Nezadovoljan svojim položajem i životom na selu, poput svoga oca otputova u Beograd. U službu stupa 1. decembra 1959. god. u osnovnu školu "Vuk Karaxić" u svojstvu pomoćnog službenika. Pošto mu je radno mesto uslovljavalo posedovanje potpune osmogodišnje škole 1. septembra 1961. god. upisuje se u "Drugu školu za osnovno obrazovanje odraslih" u Beogradu. S uspehom završava šesti i sedmi razred.

Nemiran Borin duh, propraćen izvesnim razmimoilaženjima u porodici vraća ga bliže rodnoj grudi. Uz očevu pomoć novo zaposlenje nalazi u Nišu u PTT saobraćaju. Rešenjem br. 05-4201/1 od 29. 6. 1969. god. određen mu je iznos ličnog dohotka na radnom mestu gradskog poštonoše. Na ovom poslu ostaje sve do svoje smrti.

Bora, kako smo ga iz milošti zvali, uživao je ugled čestitog i poštenog radnika. Premda mu poljoprivreda nije bila jača strana, posebno se odlikovao i sa uživanjem obavljao poslove košenja livada. U tom poslu bio je majstor u punom smislu te reči.

Poslednje dane života provodi u bolesti. Nakon dve hiruške intervencije na prostati, a bez vidnog poboljšanja, skrhan jakim bolovima, u beznadežnom stanju posle prijema u Gradsku bolnicu u Nišu 31. 01. 1992. god. skače sa prozora zgrade gde se na mestu gasi njegov život. Život tog divnog čoveka traje samo 64 godine i 28 dana. Teška tuga, bol i užas zavladaše u njegovoj kući. Punu čašu gorčine i jada, samo nedelju dana kasnije na istovetan način u sopstvenom stanu, prepunjava smrću njegova supruga Dikosava. Posmrtni ostaci Velibora i Dikosave preneti su u selo Tulare gde su sahranjeni na seoskom groblju. Na mestu sahrane podignut im je nadgrobni spomenik.

DIKOSAVA MILOVANOVIĆ(11520)

DIKOSAVA MILOVANOVIĆ, supruga Velibora Milovanovića, rođena je 1. novembra 1929. god. u Tularu, od oca Radmila i majke Miladinke Stevčić. U dvadesetidrugoj godini života, 26. 1. 1951. god. udade se za Velibora u Tulare. U braku rodi dvoje dece: Mariju i Zorana. Svoj život provodi kao domaćica u Tularu, sve do kraja 1969. god; a potom se preseljava sa decom u Niš, gde sa suprugom zakupljuju stan i u zajedničkom domaćinstvu žive kao podstanari. Dobijanjem društvenog stana na korišćenje izdižu svoj standard na viši nivo. Solidna materijalna osnova kućevnog buxeta, stvorena od suprugovljeve plate i dela prihoda dobivenih sa poljoprivrednog imanja iz Tulara, povoljno su uticali na poboljšanje načina življenja u porodici. Nakon završenog školovanja i zapošljavanja dece, a potom udajom i ženidbom, mogo se očekivati jedan mirniji i bezbrižniji život. Međutim razboljevanjem supruga i sve većim pogoršanjem njegovog zdravstvenog stanja, odnosi u porodici bivaju isprepleteni sve češćim nesuglasicama u dvosobnom stanu sedmočlane porodice. Iznenadna Borina smrt, izazvana samoubistvom, dovodi Dikosavu u nervno rastrojstvo i bezizlazno stanje. Samo sedam dana posle muževljeve smrti i Dikosava se odlučuje na kobnu smrt. U sopstvenom stanu skokom kroz prozor gasi joj se život 7. februara 1992. godine sa navršenih 62 godine, 3 meseca i 6 dana života. Sahranjena je na groblju u Tularu, gde joj je zajedno sa suprugom podignut nadgrobni spomenik.

MALINA ĐORĐEVIĆ(123)

MALINA ĐORĐEVIĆ, po rođenju treće dete Živojina i Rade Milovanović, rođena je 3. maja 1906. god. u selu Tularu. Završila je četvorogodišnju osnovnu školu. Napunivši dvadesetijednu godinu života, po starim srpskim običaima, biva zaprošena a potom udata 10. juna 1927. god. u familiju Đorđević u selo Krčmare za Jovana. U sretnom braku supružnici porodiše osmoro dece; četiri kćeri: Tankosavu, Miroslavu, Jagliku i Pavliku i četiri sina: Radosava, Vitka, Vidosava i Ratka.

Prirodno nadarena, intelektualno jaka i snažna Malinina ličnost dolazila je do izražaja u svim prilikama. Posebno se isticala njena vaspitna uloga i dominantnost u krugu svoje porodice. NJena nadarenost za retoričko iskazivanje misli putem pripovedanja sa primesama komike, stavljali su je u centar pažnje prisutnih.

Za muževljevog života, svo vreme provodi u selu Krčmaru u mnogočlanoj patrijahalnoj zajednici. Pored uzgajanja i vaspitavanja dece, uporedo sa ostalim članovima porodice bavi se, prevashodno stočarstvom, a delom i obradom poljoprivrednog zemljišta. Posle Jovanove smrti (2. marta 1984. god.) Malina uglavnom svoj život provodi kod dece u Beogradu i Užičkoj Požegi. Poslednje dane života živi u Užičkoj Požegi, gde se razboljeva od moždanog udara. Život joj se gasi sa 87 godina i 2 meseca starosti, 3. jula 1993. god. Posmrtni ostaci te divne žene plemenitog srca preneti su iz Užičke Požege i sahranjeni u najužem krugu porodice na groblju u Kuršumliji.

ZORKA POPOVIĆ(124)

ZORKA POPOVIĆ, po rođenju četvrto dete Živojina i Rade Milovanović, rođena je 2. oktobra 1908. god. u selu Tularu. Tek što navrši devetnaest godina roditelji je udadoše za LJubisava Popovića iz sela Tmava. U braku porodiše četvoro dece; tri sina: Miroljuba (48) , Miluna i Predraga (49) i ćerku Zlatiju. Sreća u braku ne beše joj verni pratilac. Nakon dvanaest godina, pet meseci i četiri dana umre joj suprug. Na pleća krhke majke bez odmene nasloniše se četvoro nejači. Najstariji sin Miroljub imaše tek jedanaest godina, a najmlađi Predrag tri godine. Bejaše to vreme ratnih godina. Godina kada je Drugi svetski rat uveliko buktao Evropom i zveckao oružjem na vratima naše zemlje.

Vredna, marljiva i plemenita Zorka s mukom odnegova i izvede na put svoju decu. Duboku starost dočeka usamljena u porodičnoj kući svoga muža sa izvesnom dozom melanholičnosti za umrlim sinovima Predragom i Miroljubom. Poslednje dane svog života provede u staračkom domu u Prokuplju. U jutarnjim satima kobnog 23. decembra 1994. god. prestade da kuca njeno plemenito srce, kad napuni 86 godina, 2 meseca i 21 dan.

Posmrtni ostaci te divne žene, blagonaklonih očiju, nežnih ruku i milog lica sahranjeni su u selu Tmava.

VILA SINĐELIĆ(1151)

VILA SINĐELIĆ, po rođenju prvo dete Stanoja i Milunke Milovanović, rođena je 14. avgusta 1926. god. u Tularu. U osmoj godini života umire joj majka. Svoje detinjstvo i devojaštvo provodi, manjim delom kod oca u Beogradu, a većim delom u selu Tularu kod babe i dede. Izrasta u oštroumnu, bistru i kulturno lepo vaspitanu devojku, nižeg rasta, crnjomanjastog izgleda, sa skladno izraženim krupnim očima, rumeno-belog milog lica, kose crne boje, skladnog hoda i s rukama nežnih pokreta. S nenapunjenih 20 godina života udaje se 24. februara 1946. god. za Dušana Sinđelića u Tulare. Bračnu zajednicu sa Dušanom započinje u Tularu, gde rodi tri ćeri: LJubinku, Gordanu i Zlatu. Posle izvesnog vremena po rođenju dece Vila i Dušan za svoje stalno mesto boravka izabraše Beograd. U sretnom i skladnom braku vaspitavaše, školovaše i osposobiše za samostalan život sve tri ćeri. Sreća im ne beše za dugo pratilac. U kuću se uvuče tuga. Razbole im se najmlađa ćerka Zlata. Ne beše joj leka, da preboli svoju bolest. Vilino i Dušanovo srce cepalo se od tuge i bola. Tog kobnog dana 10. juna 1974. u Državnoj bolnici u Beogradu zauvek ih napusti njihova mezimica u dvadesetidrugoj godini života.

Vreme prolazi i sa sobom stare rane zalečuje, a u svome toku nove otvara. Iznenadna smrt brata Velibora, 31.januara 1992. god, a potom nedelju dana kasnije 7. februara 1992. god. i snaje Dikosave, Vilu u srce pogodi. Ubrzo i Dušan se razbole i nakon izvesnog vremena u svojoj kući u Tularu umre 18. oktobra 1992. god. Vila je i ovoga puta pokušala da kroz samopregoran rad sa ćerkama i unučićima nadjača bol nezaceljenih rana. Međutim ožiljci u njenom srcu koji datiraše još iz rane mladosti, tokom života su se stalno proširivali i produbljivali i polako, ali sigurno doveli je do totalne psihofizičke iznemoglosti. Sa njenog lica nestadoše osmeh i svežina, vidno se ispoljavahu tuga i bol, a u duši za navek neuništivi ostadoše blagost, dobrota i razboritost uma i sakupljena nežnost ovoga sveta.

Prestade da kuca njeno plemenito srce 5. avgusta 1997. god. u 06,00 časova u Zemunskoj bolnici sa navršenih 70 god, 11 meseci i 22 dana. Posmrtni ostaci te divne žene sahranjeni su u porodičnoj grobnici u Tularu. NJenim karakternim osobinama u potpunosti je pristajalo kršteno ime Vila, a epitet dobra kao oreol osvetljavao je njen lik.

POČIVAJTE U MIRU

SVI PRECI MOJI

NEK ZABORAV PREKRIJE

VAŠE PATNJE I BOLI

KRV VAŠIH VENA

TEĆI ĆE BESKONAČNO

ŽILAMA NAŠIH POKOLENJA