ŽIVOJIN MILOVANOVIĆ(12)

ŽIVOJIN MILOVANOVIĆ, po rođenju drugo dete Marjana i Draginje Milovanović. Rođen 13. marta 1881. god, u selu Mala Vrbnica. Još kao dečak pokazivao je energičnost, odlučnost, istrajnost i upornost u radu. U ranoj mladosti pored rada na poljoprivrednom imanju svoga oca bavio se i vodeničarskim poslovima u sopstvenoj vodenici. Završio je kolarski zanat. Izvesno vreme, u zajednici sa svojim bratom Nikolom, drži samostalnu kolarsku radnju.

U dvadesetoj godini života stasalog momka Živojina roditelji žene, pre odsluženja kadrovskog roka, izabranicom iz čestite ugledne familije Jablanović iz sela Tulara. Supruga Rada (12) rodi petoro dece: LJubomira, Miluna, Malinu, Zorku i Stanisava.

Osnovnu pismenost stiče od oca. U razgovoru je često isticao kako je on samouk. Činio je to, možda, s namerom skretanja pažnje na svoju prirodnu nadarenost, baš onda kada se sećao svojih saboraca iz rata. Oficiri, koji su u miru završavali vojne akademije, u ratu su komandovali jedinicama istog ili nižeg ranga od njega, pričao je on.

U jednom od sačuvanih dokumenata izneti su hronološkim redom događaji vezani za ratni put Živojina. U istom se navodi da je rezervni pešadijski poručnik, rodom iz sela Tulara, srez Prokupački, okrug Toplički. Da je od dana mobilizacije 1914. god (13) , pa do 13. avgusta iste godine bio vodnik u 4.četi 2.bataljona 2.pešadjiskog puka drugog poziva. Od 13. avgusta do 5. septembra 1914. god, bio je u 4.četi 2.bataljona 1.prekobrojnog puka prvog poziva. Od 5. septembra 1914. god. pa do 20. novembra iste godine ležao je u bolnici, od zadobijenih rana u desnu nogu i desnu očnu duplju, u borbama na položaju Gučevo, protivu Austrougarske vojske. Od 20. novembra 1914. god, pa do 20. januara 1915. god. bio je u Okružnoj komandi Kumanovo. Od tog vremena, pa do navođenja podataka, nalazio se u 13. kadrovskom puku, na dužnosti zastupnika komandira 3.čete 1.bataljona. U daljem tekstu navodi se da je u periodu od 24. februara, pa do 5. aprila 1915. godine bolovao od tifusa, kod svoje kuće. U tom vremenu Živojinu se razbole otac od iste bolesti, od koje i umre 9. marta 1915. god. Kasnije Živojinovo odsustvovanje iz jedinice u vremenu od 15. do 21. avgusta iste godine bilo je u vezi sa njegovim prisustvom polugodišnjem pomenu oca.

Tada već prekaljenom ratniku, za pokazane vojničke zasluge krasiše grudi stečena odlikovanja. U Prvom balkanskom ratu Srebrna medalja za hrabrost, u Drugom balkanskom ratu Zlatna medalja za hrabrost. Početkom Prvog svetskog rata do navođenja ovih podataka (14) po drugi put Zlatna medalja za hrabrost. U čin poručnika unapređen je 15. juna 1915. god.

Svaki od naznačenih datuma predstavljaju deo njegovog života, radovanja i stradanja. Sve ih je osećajno i slikovito kazivao i opisivao dočaravajući ondašnje društveno-političke i ekonomske prilike. Iskazi mu behu puni navoda, začinjenih mudrim rečima njegovih komandanata, i ukazivanog poštovanja boraca prema njemu. Sve je smišljeno činio. Kao da je hteo potomcima, rodbini i prijateljima da ukaže na vrednost koju su ondašnja vojska i narod imali. Kao da je hteo da ukaže na snagu i odlučnost jedne male, ondašnje države Srbije, koja se grčevito i uporno odupirala tadašnjoj vojnoj velesili Austrougarskoj. Kao da je hteo da apostrofira mudrost Vrhovne komande koja je znalački umela iznad svega da iskoristi razvijena patriotska osećanja i nepresušni duh srpskog seljaka.

Živojin se svojim autoritativnim načinom pripovedanja uvek iznova približavao vrhunskom dočaravanju odgovora na pitanje: ko su junaci, koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja na svetu, "Karađorđevu zvezdu sa mačevima"? Usta mu behu puna jezgrovitih reči, glas podrhtavaše, a oči brektahu od suza, citirajući Franša de Eperea (15) . "To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva". Jedan od tih seljaka bio je i Živojin. Na samom početku Prvog svetskog rata beše redov, a već 1915. god. na njegovim ramenima sijahu se oficirske epolete. U živom sećanju ostade mi njegov iskaz o borbi na Gučevu, kojom prilikom beše teško ranjen. Naređenjem komandanta 2.bataljona 1.prekobrojnog puka prvog poziva, dobio je zadatak 5. septembra 1914. god (16) da zauzme položaj "Eminove vode" .

-Taj položaj moramo imati u rukama pre zore, govorio je komandant bataljona.

-Ali Austrijanci su utvrđeni i mnogobrojniji od nas, odgovori on.

-Kako god znaš, bilo je naređenje, i krenuli su.

Pod komandom je imao 420 vojnika i šest vodnika. Kiša je lila kao da se nebo otvorilo, pomrčina da se prst pred okom nije video. Neprijatelj se utvrdio u šančevima. Komandir Živojin trči od voda do voda. Plan je bio da niko ne puca dok ne čuje njegove bombe. Bilo je blizu tri sata po ponoći, kada su se primakli austrougarskim rovovima, delilo ih je svega nekoliko koraka. Zaogrnuti šatorskim krilima, neprijateljski vojnici su dremali. Komandir Živojin bio je na čelu.

-Primakosmo se tako blizu, da se razaznavaše neprijateljski vojnici. Bacih dve bombe u neprijateljski rov. Začu se vojničko "ura".

-Nikada neću zaboraviti tu noć. Vriska, jauk. Sumanuti ljudi gaziše po leševima saboraca, pričao je ushićeno Živojin. Doterali smo neprijatelja do jednog šumarka, i onda nasta novo klanje. Austrijanci se malo pribraše, a potom otvoriše vatru po nama.

Od tog trenutka Živojin nastavnja priču iz tuđih kazivanja. Tada su ga pogodila tri kuršuma.

-Pogibe komandir, vikao je iz sveg glasa njegov ordonans, Mirko.

-Nisam poginuo, samo napred, vikao je umesto ranjenog komandira jedan vodnik, koji je vrlo dobro znao šta za moral vojske znači smrt dobrog komandira. Potporučnik Živojin ležao je sav ogrezao u krvi. Metak ga je pogodio ispod levog oka, probio mu nosnu i očnu kost i izašao na desni obraz. On ustvari nije bio mrtav. Jedva je davao znake života.

Kad su vojnici proterali neprijatelja i kada je jutro osvanulo, pronađoše svog "mrtvog" komandira. LJudi se krstiše, u znak večnog oproštaja sa njim.

-Tek posle tri dana povratio sam malo dušu. Onda su mi pričali šta se događalo. Znam da sam bio na čelu stroja. Znam da sam rukama davio neprijateljske vojnike, a onda oni kuršumi (17) .

Eto tu na položaju, na Gučevu u onoj krvi, vatri i nesreći a za ispoljenu hrabrost u narednim okršajima odlikovan je "Karađorđevom zvezdom s mačevima" (18) , na čijoj povelji piše:

U IME

NJEGOVOG VELIČANSTVA

PETRA PRVOG

Po milosti božjoj i volji narodnoj

Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca

M I

A L E K S A N D A R

naslednik prestola

Na predlog našeg ministra vojnog i mornarice i nadležnih pretpostavljenih starešina, a za stečene zasluge u ratu 1915. god.

O D L I K U J E M O

Gospodina

ŽIVOJINA M. MILOVANOVIĆA,

rezervnog pešadijskog kapetana druge klase

Našim ordenom

K A R A Đ O R Đ E V E Z V E Z D E

sa mačevima

četvrtim (4) redom

F.A.O.No-135899

17. januar 1920. god. ALEKSANDAR,s.r.

u Beogradu

K.O.No-632/17 Kancelar kraljevskih ordena

31. januar 1927. god. Divizijski Đeneral:

u Beogradu Dušan A.Stefanović, s.r.

Živojinove grudi krasilo je 13 dobijenih odlikovanja. Pored navedenih, Albanska spomenica dobijena na osnovu Ukaza NJegovog veličanstva Aleksandra prvog, pod br.151855, od 5. aprila 1920. god. dodeljena za vernost Otaxbini 1915. god, zavedena u Kancelariji ordena No-7517 od 23. novembra 1921. god. u Beogradu.

Nakon uspešnog lečenja u niškoj bolnici, Živojin 20. novembra 1914. god. dobija prekomandu u Radovište u 4.četu 13.pešadijskog puka, gde vrši obuku regruta. Napadom Bugara na Srbiju septembra 1915. god. stupa opet u borbu, i tako na dužnosti komandira čete prelazi Albaniju, sve do Krfa.

Kako je znao vrlo slikovito da iznosi činjenice, sa pažnjom je bio slušan. Tako, govoreći o ratu sa Austrougarskom, uvek je isticao njegovu težinu i veru u svoje borce, kojima se nije prestajao dičiti do kraja svog života. Pripovedajući on kaže:

-Ne besmo se ni odmorili od prošlih ratova, a evo nam opet stari dušmanin i krvnik, "Švaba". Nad nama se nadvi vihor patnje, smrti i bola. Nasta pustoš i nesreća. Suze, jad i bol behu nam ko senka pratilac. Navaljivahu sa svih strana. Ko krvoločne izgladnele zveri, na naše proređene i izmorene vojnike iz prošlih ratova, priča Živojin i opisuje držanje svojih boraca i stradalnika.

-Napadoše nas sa severa, ali rđavo prođoše. Na Jadru i Ceru avgusta 1914. god. do nogu ih potukosmo. Preživele u bekstvo nagnasmo. Posle toga trebaše im četiri meseca da se srede za novi napad na napaćenu Srbiju. Iste godine feldmaršal Poćorek sa Austrougarskom vojskom pređe reke Savu, Dunav i Drinu. Naša vojska beše bosa, slabo odevena i izgladnela, sa skromnim naoružanjem i opremom. Povlačismo se do Kolubare i Rudnika. Odjednom zastadosmo, ko da nam priskoči u pomoć sveti duh. Skupismo snagu i krenusmo u protivnapad. Uhvatismo se u koštac s krvnikom. U kolubarskoj bici potukosmo ga do nogu. Nagnasmo ga u bekstvo. Fala bogu, neprijatelj za sobom ostavi po priličnu ratnu opremu, a Feldmaršal Poćorek ode u Beč da saopšti da Srbe ne može niko pobediti.

Austrougarska elita traži na sve strane saveznike. Nalazi ih kod Nemaca i Bugara. U jesen 1915. god. Srbiju opkoljavaju i napadaju sa tri strane. Ovoga puta neprijateljskim snagama komanduje nemački feldmaršal Makenzen.

-Kad videsmo da nam ne stiže obećana pomoć od Rusa i ostalih saveznika, počesmo da napuštamo svoja ognjišta i otaxbinu. Povukosmo se - priča Živojin -kako je ko znao i umeo preko Kosova i Albanije do Skadra i Bojane, a potom uz pomoć savezničkih brodova na ostrvo Krf (19) .Posle oporavka, lečenja i popune, naše desetkovane čete otpočeše sa prebacivanjem i posedanjem Solunskog fronta (20) .

U to vreme Živojin sa svojom jedinicom beše prebačen na položaj Kožufa.

-Te 1916. god. našao sam se na Čegarskoj kosi, tamo na solunskom frontu, priča Živojin. I tamo beše mnogo krvavo. Jedne noći (21) oko dva sata dobismo naređenje da vršimo napad. Neprijatelj se utvrdio, iza svakog kamena viri mitraljez. Imali su silnu tehniku i oružje.

-Ne mogu se žaliti i mi smo tada imali municije. I tako dignem ja vojnike, pa hajde na juriš. Nastade krkljanac. Sastavilo se nebo i zemlja. Sipa kuršum, vatra seva. Vojnici padaju. Jauk se do neba razleže. Mene opet trefi jedan metak. Poseče me preko grudi. Padoh isto onako ko na Eminovim vodama. I tom prilikom odležah dva meseca u bolnici u Solunu.

U životu ne ide sve glatko, u ratu još manje. Trzavica i sitnih spletki na pretek. Iz autentičnih dokumenata evo jednog naređenja kojim komandir čete traži od Živojina da mu dostavi izjašnjenje, za propuste koje je, po njegovim navodima, učinio na položaju Solunskog fronta.

- Vodniku, poručniku g. Živojinu Milovanoviću.

- Na zasebnom tabaku podnećete mi odgovor na sledeće:

• Zašto ste sinoć prilikom smene bez mog naređenja poveli vod sa položaja i ako sam Vam naredio, da vojnike prikupite kod moje zemunice, a čas polaska odrediću ja?

• Po smeni, prilikom prolaska pored bataljonskog štaba, vaši su vojnici pevali, svirali, larmali, tako da je to, valjda i neprijatelj čuo, te je komandant bataljona morao da Vam stišava vojnike.

• Gde ste Vi u ovo vreme bili?
• Je li Vam poznato da se prilikom smene ne larma?

• Ako Vam je prednje bilo poznato, zašto ste larmu dozvolili?

Odgovor do 14,00 časova poslati mi.

07. 04. 1917. god. Komandir

Fuštane Kap. druge klase

Dam.Milošević, s.r.

Odgovor na napred postavljena pitanja, nema sumnje, Živojin je dao u određenom roku. Nažalost, kopija istog nije sačuvana.

Pripreme za napad na solunskom frontu trajahu sve do 14. septembra 1918. god.

-Tog dana - seća se Živojin - kad je osvanulo, sa svih položaja u jednom času zagrme hiljade topova. Zagrokta hiljade mitraljeza. Topovske granate zapevaše svoju pesmu. Ko da se nebo zapali. Dimne zavese rasprostreše se po poljima i uvalama, stranama i padinama. Vatra polete u visine. Čelična kiša zapljušta po stenju i kamenju. Živ oganj prosu se po neprijateljskim rovovima. Kao da se planine ruše i padaju u ponor. Otpoče poslednji čin krvave drame. Tog momenta naznačen je početak kraja svetskog rata. Probijen je Solunski front. Niko nas ovog puta ni na trenutak nije mogao zaustaviti. Jurili smo neprijatelja ispred sebe. Žurili smo svojim kućama, od kojih su neke odavno postale zgarišta.

Živojinova priča ovde ne završava. Često je isticao: -Ja i moji saborci nismo se borili samo za sebe, već i za budućnost svojih potomaka, za sretniji i bolji život. Za njih podnosimo i podnosićemo potrebne žrtve, kao što su činili za nas naši preci, govorio je on.

Posle rata sećam se dobro njegovih razgovora sa sebi bliskim i dragim prijateljima. Uvek su nastavljali kazivanjima iz ratnog života. Usta mu behu puna jezgrovitih reči, kada je pričao o proboju solunskog fronta (22) .

-Naša vojska dobila je centralno mesto u proboju Solunskog fronta. Septembra meseca 1918. god. pojačani jugoslovenskom i dvema francuskim divizijama, krenusmo u tako silovit nalet, da za kratko vreme u naše ruke padoše vrlo važni položaji kao što su bili: Veternik, Kravica, Dobro Polje i Soko.

-Neprijateljski front beše probijen, a mi željni otaxbine gonismo ga munjevitom brzinom ispred sebe. Već 9. novembra 1918. god. besmo u Beogradu. Tamo samo malo zastadosmo. Vremena za odmor nije bilo. Trebalo je žuriti i osloboditi porobljenu braću u Hazburškoj monarhiji. Već novembra iste godine pređosmo Dunav i Savu. Uđosmo u Srem, Slavoniju i Hrvatsku a potom u Sloveniju. Naše jedinice na severu dođoše do Segedina. Zauzeše Temišvar, Suboticu, Baju i Baranju s Pečujem. Jadranska obala sa ostrvima i mnogi gradovi padoše u srpske ruke. Granice naše buduće države behu uglavnom obeležene, a naš narod oslobođen.

Nastavlja dalje priču Živojin.

-U noći 10. oktobra 1918. godine stigosmo u Toplicu. Drugi bataljon stiže do D.Konjuše. Komandant me na moju molbu pusti na dvadesetičetiri sata da obiđem porodicu, pošto mi selo beše blizu. U Prokuplju sretoh jednog poznanika, nekog trgovca Stevu, pa ga pitah:

- Znaš li kako su moji?

- Ništa nisam čuo, bogami.Ali vele da su Bugari čudan zulum učinili u Vašem kraju. Mnoge kuće u Tularima kažu da su popalili.

Umeša se jedan čovek od Medveđe.

-Umrla ti žena pre nedelju dana. Namučila se sirota.

-Bi mi teško kao da me neko smlati. Dozovem ja mog narednika i kažem mu:

-Idi i vrši poso u četi, sve sam ti blanko potpisao. A ja onda sednem na konja, i dođem ovamo u Tulare. Sin mi poodrastao, zahvatio već sedamnaestu. Krupan, razvijen, baš kao ja.

-Poznade on mene.

-Tata, jesi li ti to?!-i savi se oko mene, pa poče da me grli.

-Ja sam, LJubomire. Evo, svratio otac da vas vidi. Odonud od kuće, ide baba Persa (23) i ništa ne govori. Tri puta je dozivam, a ona ne smede da mi priđe. Istrča iz kuće snaja, pa uzviknu:

-Baba, pa to je naš Žika! Persa mi tek onda priđe. Grlimo se, ljubimo, plačemo. Ja hoću da okrenem na šalu, pa se osvrnem mom sinu:

-Odi, bre LJubo, ovamo. Jesi li se oženio?

-Mi ga gonimo da se ženi, a on neće dok mu se tata ne vrati iz rata.

Iskupiše se svi. Dotrča i moja ćerka Malina pa mi se obesi oko vrata i briznu u plač. Mislim u sebi: siroto moje dete plače za majkom. I ja počeh da je tešim:

-Ne plači, dete, to je božja volja. Evo ja sam se živ vratio, brat ti je živ, baba živa. Bog da prosti dušu tvojoj dobroj majci.

-I meni se suze svrtile. Ali nisam još ni izgovorio te reči, kad pogledah: odonud iza kuće ide moja žena Rada i nosi u naručju mlađeg sina Stanisava. Bilo mu je skoro sedam godina. Ide i smeje se name.

-Nemoj da karaš dete, nije te videlo toliko godina!

-Pa ti si živa! Ako boga znaš, a ja te već oplakao.

-A ti bi kao voleo da me nisi zatekao. Izgrlismo se, a za majku ne smedoh ni da pitam, jer sam mislio sigurno je umrla. Kad malo prođe, eno ti i nje.

-Evo i moje sreće jedan put! reče starica i poče da plače. Pa onda raspituje za druge sinove, jer nas trojica braće otišli smo na front. Bog je dao pa smo se svi vratili.

-Kod kuće sam prenoćio, a sutra dan vratih se u komandu.

Drugog aprila 1919. god. Živojin se nalazi na dužnosti komandira Bojne komore 9.pešadijskog puka "Kralj Nikola", u činu kapetana druge klase, po prilici sa sedištem u Subotici. A šesnaestog oktobra iste godine u Velikom Bečkereku.

Neprijatelj je isteran iz zemlje. Vojska se dosađuje. Disciplina popušta. Evo jednog sačuvanog dokumenta, koji govori o tome:

-NAREDBA KOMANDANTA

9.pešadiskog puka

"Kralj Nikola"

08. juli 1919.g.

ZA SVU GOSPODU OFICIRE OVOG PUKA

-Naša vojska, koja je toliko slave požnjela na bojnim poljima dokumentujući svakog da je puna časti, hrabrosti i požrtvovanja, koja je u najtežim prilikama, prilikom odstupanja kroz Srbiju, Staru Srbiju, Makedoniju i Albaniju, dala dokaza da zna da ceni i poštuje ličnu imovinu, i bezbednost tuđu, koja je na Krfu svojim ophođenjem, ponašanjem, moralom i disciplinom požnjela toliko simpatija kod tamošnjeg stanovništva, da su stanovnici Krfa ispraćajući našu vojsku žalili za njenim odlaskom; naša vojska koja je na Solunskom frontu među našim saveznicima i stanovništvom umela svakad i uvek održati na najvišoj visini hrabrosti, časti, poštenja i discipline. Baš sada na vrhuncu svoje slave da okalja svoju tako slavnu reputaciju.

-Gospodo Oficiri! Zar baš 9.pešadijski puk koji je bio uvek među prvim pukovima srpske vojske na polju časti i slave. Zar baš on da bude prekorevan i optuživan za dela koja tako teško padaju na dušu njegovu.

-Ne prezajmo od istine, pogledajmo istini u oči, pa recimo. To tako veliko zlo koje mora našu dušu pritiskivati. Zlo zbog koga se mora svaki pošten čovek stideti.

-Gospoda oficiri su na prvom mestu pozvani da očuvaju čas i obraz svoje jedinice. Tiče se poštovanja tuđe lične imovine, bezbednosti, kao i zaštita i odbrana državne imovine i državnih interesa.

-Svima su dobro poznate žalbe i tužbe, da vojnici 9.peš.puka vrše napade na pojedine ličnosti iz koristoljublja iznuđavajući im putem sile i oružja novac i druge stvari, onda kada te ličnosti nisu u stanju tome da se odupru i sebe i svoju imovinu zaštite. Stoga što nemaju oružja ili ako bi ga i imali ne smeju da ga upotrebe, jer im se, veruju, ne bi verovalo da su bili napadnuti od naših vojnika i u nužnoj odbrani oružje upotrebili.

-Gospodo oficiri koliko je ovakav postupak za osudu svima je pojmljivo, i baš mi oficiri moramo tome stati na put, jer se to oficira najviše tiče. Naš je ugled na prvom mestu u pitanju, jer smo mi starešine tih vojnika. Mi smo njihovi vaspitači, pa sledstveno na nas i pada najveća moralna odgovornost za sav njihov rad i postupke.

-Svima su dosad poznate žalbe i tužbe za krađu i šverc stoke za koje se terete vojnici 9.pešadijskog puka. Svima je dobro poznato koliko su krađeni i pljačkani državni magacini, ratni plen, tako da su i straže koje su bile postavljane da čuvaju, one su vršile pljačku i haranje. Ovome se zlu mora stati na put, ovo je u interesu morala i discipline. Što je najgore i najžalosnije za šverc i druge zloupotrebe optužuju se i odgovaraju i izvesni gospoda oficiri, prema kojima su preduzete zakonske mere.

-Svemu ovome je uzrok raskalašan i nemoralan život vojnika i težnja da se dođe do bogatstva pa i ovim najružnijim putem.

-Gospodo oficiri predstavnici vojske, na prvom mestu pozivam Vas da svojim primernim i strogo moralnim životom, strogo disciplinovano dajete primer vojnicima, a od vojnika zahtevate čestit vojnički i moralni život i strogu disciplinu.

-Komandante bataljona i komandire jedinica van sastava bataljona pozivam da se lično založe i svojim autoritetom stanu na put svima ovakvim izgredima i moral i disciplinu održe na najvišoj visini.

-Ova naredba da se saopšti svima gospodi oficirima na potpis, a i onim oficirima, koji bi docnije došli u njihove komande radi čega komandanti bataljona, Komandir pukovskog mitraljeskog odelenja, Bojna i trupna komanda zadržaće kopije ove naredbe, a ađutant puka saopštiće ovu naredbu na potpis gospodi oficirima štaba puka.

Zastupa Komandanta

potpukovnik Rad.Ž.Milošević, s.r.

Život se dalje nastavlja.Čine se manji pomaci u realizaciji postavljenih zahteva predhodne naredbe. Svakodnevno iskrsavaju novi zadaci. U noći oko jedan sat 18. avgusta 1919. god. Živojin dobija pismeno naređenje sledeće sadržine:

K O M A N D A

9.pešadiskog puka

obr.7429.

KOMANDIRU BOJNE KOMORE

2.čete 2.bataljona

-Sutra 19. ovog meseca, da budete na ovdašnjoj železničkoj stanici u 8,00 časova. Spremiti se za ukrcavanje, radi transportovanja za LJubljanu sa celim ljudstvom i stokom.

-Hleb primiti za ljude i za 20. avgust i javiti odmah brojno stanje ljudstva za ukrcavanje, kao i stoke. Na stanici da bude ljudstvo i stoka za ukrcavanje spremno sutra, 19. ovog meseca do 08,00 časova. Ručak za ljude skuvati noćas i čorbu im dati da pojedu pre polaska na put, a meso da ponesu za ručak.

Zastupa Komandanta

potp. R. Milošević, s.r.

Dalje službovanje u činu kapetana druge klase Živojin nastavlja u Kotoru. Na jednom primeru dostavljanja izjašnjenja komandantu 9.pešadijskog puka sa sedištem u Prčnju, vidljivo je da se radi o oficiru koji je vrlo odgovorno prilazio izvršavanju svih dobijenih zadataka. Oficir, kome je stalo do toga da njegove pretpostavljene starešine steknu o njemu objektivno mišljenje. Izvorno izjašnjenje glasi:

-Komandantu 9.pešadiskog puka, Prčanj.

-Prema prednjem traženju Komandanta, Vaš pov.N0-3852 od 20. januara 1920. god. čast mi je podneti izjašnjenje o sledećem:

-18. ovog meseca dobio sam usmeno naređenje od Komandanta puka da obrazujem slagalište (24) municije u Risnu (25) , kojim će se snabdevati 2.bataljon, s time da predam slagalište municije vodniku Bojne komore 1.bataljona. Znajući da je bio u Risnu na službi kod komandira 1.čete 1.bataljona. Pošto me Komandant zvao u isto vreme i po drugi put, da se preko telefona izvestim dali se i sada nalazi vodnik 1.voda u Risnu, kome bi predao slagalište municije, to sam i uradio. Pošto nisam mogao dobiti vezu sa Risnom ostavio sam depešu, da me izveste dok primam municiju iz magacina 29.pešadiskog puka. Kada sam municiju primio dobio sam izveštaj, da je vodnik 1.voda otišo u Grkovac, da u Risnu nije bilo nikakvih delova od našeg puka. Prema tome, nisam mogao obrazovati slagalište. Odmah sam o tome usmeno izvestio Komandanta u 17,00 časova u opštinskoj zgradi i tražio ponovno objašnjenje od Komandanta, kome ću predati slagalište municije, jer pošto vodnik iz Bojne komore nije u Risnu. Našta mi nije Komandant odgovorio. Rekao je, idi odmah da izdaš potrebnu municiju komandiru 3.čete 2. bataljona, koja ide za Orahovac, to sam odmah uradio. Drugo naređenje nisam izvršio do 20. ovog meseca do 11 časova i 30. minuta. Dobio sam pismeno naređenje gde ću da obrazujem slagalište i pod čijom komandom, a isto sam naređenje izvršio do 17,00 časova istog dana, o čemu sam Komandanta izvestio usmeno po dolasku iz Risna. To je moje izjašnjenje. Molim Komandanta da me ne kazni jer... (26) .

Rezerni peš. kap. druge kl.

ŽivojinMilovanović, s.r. Komandir Bojne komore

9. pešadiskog puka

Iz mnoštva dokumenata i pisama sačuvanih prikazaću pretposlednje pismo, kojim se Živojin iz Kotora obraća svojim ukućanima. Putem istog obaveštava ih da se sprema za dolazak kući posle dugog ratovanja u Prvom i Drugom balkanskom (27) , pa nastavljanje u Prvom svetskom ratu, te produžetak vojskovanja u mirnodopskom delu.Usled pomanjkanja oficirskog kadra (28) ondašnje vojne vlasti zadržavaju ga u aktivnoj službi, sve do polovine maja 1920. god. kada je konačno demobilisan.

Evo sadržaja tog pisma:

-20. april 1920. god.

K o t o r

-Dragi kućani zdravo, ja sam milom bogu zdravo to i Vama želim svako dobro. Od Vas ne dobivam pismo ima deset dana, to me čudi pišite češće i javite za sve kako ste svi sa zdravljem. Jeste li što poradili. Kako vi je stoka. Znam da imate veliki poso sada. Ja mislim da ću i ja doći do 15. maja, ako da bog zdravlja sve su prilike. Ako se otpuštim ja ću vam depešom javiti da dođete u Niš jedan od vas sa kolima (29) , a to može biti i pre ne zna se tačno kada ću biti otpušten. A takođe i naš je put odviše daleko, dosta će se i u putu probaviti.

-Mnogo Vas sve pozdravljam: - Majku, Mirka, Nikolu, Aleksandru, LJubu, Stanoja, Stanisava, Vukenu, Radu, LJubicu, Katu, Nalku, Martu, Malinu, Zorku, sestru LJubicu, Kosu, Budu,i sve komšije i prijatelje. Vaš Živojin Milovanović, s.r.

- PS. Pozdrav od Mirka Škorića, puškara.

Povratkom svojoj kući, već naredne 1921. god. Živojin ostvaruje pravo na invalidski dodatak za umanjenu radnu sposobnost (30) . Invalidska komisija prokupačkog Vojnog okruga, Rešenjem N0-530 od 22.8.1921. god. utvrđuje mu umanjenje radne sposobnosti za 60%. Takođe prokupački Privremeni sud Rešenjem N0-13361 od 6.12.1926. god. saglašava se sa prethodnim rešenjem i procentom umanjenja. Međutim, nekoliko godina kasnije, 3.9.1931. god. invalidski sud za Moravsku divizijsku oblast u Nišu, Rešenjem N0-25484 stavlja pređašnja rešenja van snage, a Živojinu umanjuje procenat radne sposobnosti na 40%. Uvređen i ganut ovakvim postupkom sudskih organa, sada već učvršćene birokratizovane vlasti, izjavljuje u Beogradu pred sudskom komisijom da će ostaviti prokletstvo za učinjenu nepravdu, da ni jedan njegov potomak ne proliva krv i ne brani takvu državu kao što je to on dosada činio. Ovakva njegova izjava kod ondašnjih vlasti nije uzeta za zlo, jer je protumačena kao odraz momentalne ljutine i iskazanog nezadovoljstva. U kasnijem životu Živojin se potpuno drukčije ponašao, što je pokazao i svojim ličnim primerom 1941. godine, kada se ponovo latio oružja da brani tu istu državu. Pomenutim rešenjem Živojinu se priznao status ratnog vojnog invalida 8-e grupe. Ovim steče pravo na novčanu nadoknadu predviđenu za čin kapetana prve klase iz rezerve, u godišnjem iznosu od 1.144 din. s pravom korišćenja od 1. januara 1930. god.

Završetkom Prvog svetskog rata, ondašnja država Srba, Hrvata i Slovenaca u granicama materijalnih mogućnosti i političkih prilika osniva takozvani "Središni odbor ratnih invalida" sa sedištem u Beogradu. U okviru ove organizacije postojala je sekcija "Pomoći" s osnovnim ciljem pomaganje sirotim, invalidima, invalidskim porodicama i invalidskoj siročadi. U ondašnjem prokupačkom srezu formiran je Odbor ratnih invalida. U jednom od sačuvanih dokumenata 1. aprila 1923. godine jasno je izražena obimnost i svrsishodnost pomoći, koju je velikodušno izdvajala vlast, za ublažavanje siromaštva i bede, te pospešivanja bržeg zaceljenja u ratu zadobijenih rana. Tadašnja vlast smatra da seljaku kaput i cokule "nisu preko potrebni", ali šešir je obilato deljen. Najverovatnije je vladalo mišljenje, kad su se borili za otaxbinu i prolivali krv,

onda neka sada u miru pod šeširom seljaci izgledaju ko prava gospoda (31) .

Pisani dokument ne postoji, ali prema kazivanju savremenika, negde u jesen 1932. god. od strane odbora za pomoć invalidima, Živojin dobija gvozdeni plug za oranje. Do tog vremena zemlju su orali drvenom ralicom, pa je ova vrsta pomoći dobro došla za čitavu njegovu mnogočlanu porodicu. Nakon osmogodišnjeg ratovanja i krvarenja za čast i slobodu otaxbine, demobilizaciom i povratkom u svoje selo Tulare, Živojin ne prekida dalju aktivnost i saradnju sa vojskom. NJega prema zvaničnim protokolima redovno pozivaju na sve vojne svečanosti, koje su se održavale na terenu Vojnog okruga Prokuplje, a povremeno u Niš i Beograd. Redovni je član regrutne komisije okruga prokupačkog, kao i uvaženi gost na proslavama vojnih i državnih praznika. Za ispoljenu aktivnost na planu jačanja borbene gotovosti i vlastitog doprinosa jačanju sistema odbrane zemlje Ukazom N0-20814 od 6. septembra 1930. god. u Beogradu, NJegovo veličanstvo Aleksandar Prvi odlikuje ga Kraljevskim ordenom "Jugoslovenska kruna" petim redom. Zavedeno u Kancelariji ordena pod N0-758/2 od 30. aprila 1931. god. Vreme prolazi, godine idu. Državna administracija se sve više i više usavršava. Sređuju se arhivi.

Pošto ga ne beše evidetirano u knjigama 1932. godine dobije Živojin obavest da je dužan dokazati služenje vojnog roka u kadru. Živojin dobro zna, šegačenja sa državnim, a pogotovo sa vojnim vlastima nema. Ili pismeni dokaz ili ponovo na služenje vojnog roka. I ovoga puta srce mu zadrhta, a zubi zacvokotaše, kao one već po malo izmagljene noći sa Gučeva. Nije bilo drugog rešenja do prihvatanja posla za dokazivanje odsluženja kadrovskog roka, putem svedoka. Evo tog dokumenta:

U V E R E NJ E

kojim mi dole potpisani ovim uveravamo svakog i svaku nadležnu vlast o sledećem:

Da je Milovanović Živojin iz Tulara, a sada rezervni kapetan prve klase, odslužio puni rok službe u kadru i to: u 3.četi 2.bataljona 2. pešadiskog puka "Knjaza Mihaila".

U kadar stupio je 1. maja 1902. god. a iz kadra izašao po odsluženju punog roka 18 meseci. ovo znamo kao drugovi iz kadra molioca Milovanovića, zašto jamčimo moralno krivično, a po potrebi možemo i zakletvom utvrditi.

Izdavaoci uverenja:

27. juna 1932. god.

Čedomir Marković, s.r. Mirko Milovanović, s.r.

Stojadin Radosavljević, s.r.

Da su Čedomir Marković, Mirko Milovanović i Stojadin Radosavljević, svi iz sela Tulara, sudu ovome poznati kao časni i pošteni građani i ovo uverenje sudu na potrebu podneli i sa po čitanju od reči do reči u svemu priznali i Milovanović Živojinu izdali kao sud Opštine Tulare.

-Tvrdi i naplati taksu No-3 i 4. Zakona o taksama u 20 dinara. Koja je taksa na ovom Uverenju utisnuta i pečatom poništena, kao i taksa po tarifi br. 333 i 337 pomenutog Zakona u 12 dinara, koja je taksa unesena u dnevnik kase primanja br.299.

Predsednik suda

br. 2713. R.Sinđelić, s.r.

27. juna 1932. god. MP Članovi:

Delovođa: Tikomir Pantić, s.r.

Vuk.Šutanovac, s.r. St......................., s.r.

Rađeno 27. juna 1932. g.

Sravnili u kancelariji suda

Vuksan Šutanovac, s.r. opštine u Tularu

Prema prednjem uverenju dobijeni su izdavaoci uverenja br. 2713, koji na iskaz uverenja položiše sledeću

Z A K L E T V U

Ja Čedomir Marković, Mirko Milovanović, Stojadin Radosavljević iz sela Tulara. Zaklinjem se jedinom bogu i sve što mi je na ovom svetu najmilije i najsvetije da sam u prednjem uverenju pod br. 2713 istinu kazao, da je Milovanović Živojin iz Tulara stupio u kadar na odsluženje svog roka 1. maja 1902. god. i da je po odsluženju punog roka od 18 meseci otpušten iz kadra 15. oktobra 1903. god. pošto mu je bilo poklonjeno 15 dana službe. Kako pravo kaza i zakle se, tako mi Bog pomogao. Amin.

27. juna 1932. god. Položili zakletvu:

T u l a r e Čedomir Marković, s.r.

Mirko Milovanović, s.r.

Stojadin Radosavljević, s.r.

Prisutni zakletvi:

Predsednik opštinskog suda

R. Sinđelić, s.r. M P

Delovođa opštine O v e r a v a

Vuksan Šutanovac, s.r. Za načelnika

Mihajlo D Đurić, s.r.

Eto, da ne beše svedoka, ode Živojin na ponovno služenje kadrovskog roka u pedesetidrugoj godini života.

Ovo me podseti na jedan stari vojnički vic, u kome pita oficir vojnika:

-Jesi li pismen?

-Završio sam fakultet, -odgovori vojnik.

Na to će oficir, malo ljutito:

- Ne pitam ja tebe šta si završio, nego jesi li ti pismen ili nisi?

Znajući logiku vojničkog ophođenja, Živojinu ne pade ni na kraj pameti da se suprotstavi postavljenom zahtevu, te da kaže da je kapetan prve klase u rezervi, jer po birokratskoj logici mogao bi uslediti odgovor: -Ne pitamo mi tebe jesi li kapetan prve ili druge klase, nego jesi li ti služio kadrovski rok ili nisi?

Poučen iskustvom drugih koji su po drugi put išli na služenje kadrovskog roka, Živojin je do kraja života čuvao dobijeno uverenje. Jer šta znaš, može nekome ponovo pasti na pamet da ga i u sedamdesetidrugoj pozove da dokaže da li je služio kadrovski rok, ili nije.

Posle niza sitnih neprijatnosti naiđu i radosni trenuci, ali ređe. Evo jednog takvog.

Ministarstvo vojske i mornarice, sudsko odeljenje - penzioni odsek, kao nadležno za određivanje novčane nagrade po paragrafu 19. Zakona o odlikovanjima, odlikovanih "Karađorđevom zvezdom sa mačevima" donese rešenje sl.br.7795 od 7. aprila 1938. god.u Beogradu, kojim priznade pravo Živojinu na novčanu nagradu u mesečnom iznosu od 300 dinara, s početkom primanja od 1. aprila 1938. god. Priznanju se nema šta prigovoriti, samo da je bilo malo ranije.

Sunce je već odavno premašilo polovinu svoga puta. Noći sve duže i duže. Žurim da pregledam što više prikupljenih dokumenata. Odvajam interesantne koji bi mi, možda, koristili u mom poslu. Listajući stranicu po stranicu, čitam Uverenje o zajedničkom domaćinstvu, izdato Živojinu za potrebe regulisanja prijema invalidskog dodatka. Letimice bacih pogled na otisak štambilja. Na istom uočavam jedinstveni tekst ispisan ćiriličnim i latiničnim pismom. U osnovi utisnut datum 26. 12. 1938. god. Gledam. Ostadoh na trenutak malo zbunjen. Misli mi odlutaše na televizisku emisiju koju pratih sinoć (12. septembar 1990. god.). Pitam se da li je moguće da mi, sadašnja generacija, treba da iznova odlučujemo, kako to reče predsednik Predsedništva Borisav Jović, da li smo za federativnu ili konfederativnu Jugoslaviju.

Kad sve to običan čovek čuje, gleda na televiziji i čita u štampi, pa uporedi sa onim vremenom koje je iza nas kada su naši dedovi i očevi krvarili i ginuli za slobodu, za našu lepšu budućnost. Eto, šta se događa. Razgovori se vode na najvišem državnom i republičkim nivoima, da se zemlja krvlju natopljena i ognjem užarena, ponova raskomada. Narodi se zavađuju. Na pomolu je ponor i smrt (32) . Republička rukovodstva se nadmudruju. Ko će kome više zavrat da doskoči. Da li upotrebljavati u službenom pravopisu ćirilicu ili latinicu. A Kraljevini Jugoslaviji nije smetalo da na svoje državne štambilje ravnopravno utisne oba pisma. Ne znam, možda su na takvu odluku imale i uticaja i reči Petra Preradovića (33) iskazane u pesmi "Rodu o jeziku", koje su izvirale iz dna pesnikovog srca i duše. Vratimo se spomenutom Uverenju. Interesantno je u istom primetiti, da je Živojin u toj godini bio zadužen kao poreski obveznik sa 66 dinara, a njegova primanja samo po osnovu Karađorđeve zvezde sa mačevima, iznosila su 300 dinara mesečno.

Prema Uverenju u zajedničkom domaćinstvu bili su sledeći članovi:

1).-On, Živojin star oko 57 god.

2).-LJubomir " 35 " - sin

3).-Stanisav " 24 " - "

4).-Radoslav " 13 " - unuk

5).-Vukoman " 10 " - "

6).-Dragoljub " 8 " - "

7).-Stojan " 6 " - "

8).-Slavoljub " 5 " - "

9).-Stoimen star oko 4 god.

10).-Milan " 1 " - "

11).-Rada stara oko 57 " - bračna žena

12).-Jelena " 34 " - snaha

13).-Stana " 25 " - "

14).-Leposava " 15 " - unuka

15).-Jugoslavka " 2 " - "

Drugi svetski rat Živojina zatiče u Kumanovu u činu majora. Imajući u vidu opasnosti koje prete državi ondašnje vojne vlasti pozivaju u vojnu službu veći broj rezernih oficira i vojnih obveznika (34) . Među njima biva pozvan i Živojin. Poverena mu je dužnost komandanta bataljona, a ujedno i dužnost komandanta kasarne. U toj kasarni Živojin provodi nešto manje od godinu dana.

U toku noći 5/6 aprila 1941. god, bez objave rata, nemačke jedinice prešavši iz Rumunije na jugoslovensku stranu zauzele su Sipski kanal. Oko 05,00 časova jaki sastavi nemačke avijacije izvršili su napad na vojne aerodrome kod Skoplja, Kumanova, Niša, Zagreba, Brežica i LJubljane. U 6,30 počeli su teroristički napad na Beograd. Ovim se drugi svetski rat proširio i na Jugoslaviju. Neprijatelj je vrlo brzo zauzeo celu teritoriju zemlje. Došlo je do opšteg rasula jedinica jugoslovenske vojske.

Posle rata Živojin je pričao:

-Na položaj dobijasmo brašno i šećer umesto municije. Bila je to mučna situacija. Veze sa pretpostavljenom komandom su vrlo slabo funkcionisale. Nismo dobijali konkretna naređenja za izvođenje borbenih dejstava. Teška izdaja visokog rukovodećeg kadra. Nisu nam bili stvoreni ni najminimalniji preduslovi za pružanje organizovanog oružanog otpora. Vojnici i niži oficirski kadar pokazivali su patriotsku spremnost za odbranu zemlje.

-Po naređenju pretpostavljene komande raspustih vojnike, a sam krenuh svojoj kući preko brda i gudura kosovskog bespuća. Neprijateljske jedinice kretahu se u motorizovanim kolonama, glavnim saobraćajnicama. Aeroplani sa svih strana obrušavahu se na našu raspojasanu vojsku. Zarobljavanje naših boraca beše na svakom koraku, pričaše Živojin (35) .

Posle nekoliko dana pešačenja po vrletima i gudurama, Živojin stiže kući. Prolazeći kroz Tulare niko ga od meštana ne prepoznade, a ni on se sam ne htede okazivati ko je i otkud dolazi. Ukućani ga dočekaše radosni što se živ vrati. Na sebi imaše staru pocepanu odeću, sa mnoštvo zakrpa. Na glavi ofucan kačket. Svoju oficirsku uniformu, po meri šivenu, zameni za dripe, koje mu tada behu vrednije od kraljevskih odora. One mu pomogoše da vrati živu glavu kući. Kako uniformu tako i Karađorđevu zvezdu sa mačevima dade u mestu Štimlju kraj Skoplja jednom šiptaru za konačište u kući, i nešto malo hrane.

To su bili teški trenuci starog ratnika, šezdesetogodišnjaka, viteza sa proslavljenih srpskih bojišta. Tuga se uvukla u njega. Za svo vreme ovog rata držao se neutralno. Nije se hteo prikloniti ni jednoj strani. Za njega nije bilo dovoljno jakih razloga koji bi ga privukli da im se pridruži. A i godine na njegovim plećima behu pozamašne. U svojoj kući, za vreme rata dočekivao je i hranio mnoge vojske, ali se ni jednoj nije povinovao.

Završetkom rata Živojin ponova ostvaruje pravo na invalidski dodatak. Priznaje mu se status ratnog vojnog invalida osme grupe sa 40% umanjenja radne sposobnosti. Narodni okružni sud, kao prvostepeni invalidski sud sa sedištem u Prokuplju 3. maja 1946. god. donosi Rešenje br. 177/46 kojim mu utvrđuje invalidninu u iznosu od 2.160 din. godišnje.

Između dva svetska rata Živojin u privatnom životu, pored poljoprivredne delatnoti, zajedno sa sinovima radi kolarski zanat i vodeničarske poslove u vlastitoj vodenici.

Godine prolaze. Sve češće i češće Živojin oboljeva. Bez štapa nikud ne ide. Novčana nadoknada, po oba osnova inflacijom se stalno topi. Troškovi života neprekidno rastu. Obaveze prema novoj državi iz dana u dan se uvećavaju. Siromaštvo je stalni pratilac. Ali sreća je ipak na njegovoj strani. Sinovi i snaje su mu privrženi. Prema njemu izuzetno pažljivi. Patrijarhalno vaspitani. Poštuju ga, kako i ne bi. On drugo nije ni zaslužio, ni navikao. Živojin u porodici istu reč dvaput nije izgovarao. Dao bog, kako je znao često puta kazati, - porođevalo se dosta unučadi, pa ima mi ko čašu vode poslužiti, opanke izuti, kožukče pridržati i štap dodati.

Kada njegovo domaćinstvo brojaše osamnaest članova, uz njegovu saglasnost podeli se na dva dela. Sinovi LJubomir i Stanisav 13. septembra 1948. god. izvršiše podelu očeve imovine. Zemlju podeliše na po pola. Podelu ozvaničiše u Opštinskom sudu u Prokuplju, Rešenjem OB br. 1086/57, od 16. decembra 1957. god; a prema posedovnim listovima br. 141 u ataru sela Tulare, Katastarske uprave Prokuplje, i br. 189 u ataru sela Donje Točane, Katastarske uprave Kuršumlija.

Na sudskoj raspravi Živojin izjavi da od nepokretne imovine za sebe ne uzima deo, pošto on prima invalidninu i nadoknadu za Karađorđevu zvezdu sa mačevima, te dozvoljava sinovima da celokupnu nepokretnu imovinu podele na ravne časti. Takođe, izjaviše i Živojinove ćerke Malina i Zorka da se slažu sa ovom i ovakvom podelom. I one ne traže za sebe deo imanja, koje se u Ugovoru pominje, što su svojim potpisom potvrdile.

Bez prisustva ostalih članova porodice i drugih lica braća odlučiše i o podeli ostatka u posedu Živojinove imovine. Kako se dogovoriše tako i na papir zapisaše (36) .

U nasleđe svojim potomcima Živojin ostavi, osim deljive imovine, i neuništivo sećanje na čoveka kog su krasili dostojanstvo, hrabrost, mudrost i humanost.

Posle podele domaćinstva na dva dela Živojin ostade da do kraja života živi u staroj kući sa mlađim sinom Stanisavom. Pred sam kraj njegovog života, Narodni odbor Opštine prokupačke, Rešenjem br.116 od 24 maja 1960. god. priznade mu pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu. Istini za volju, humano i korisno, nema šta, ali "kasno Marko na Kosovo stiže".

Obično život sretnih ljudi završava ostvarenjem ličnih planova. Lagano, prosto neosetno sustiže i starost, a onda i neumitna smrt. Upravo tako je i Živojinu u 80. godini života, 6. oktobra 1960. god. u 13.00 časova, prestalo da kuca plemenito srce. Srce seljaka, kolara, vodeničara, ratnika i priznatog junaka Otaxbinskih ratova.

Posmrtni ostaci Živojina sahranjeni su u seoskom groblju u selu Tulare. U znak sećanja i zahvalnosti za učinjeno u životu, sinovi LJubomir i Stanisav podigoše mu nadgrobni spomenik od belog mermera.

Umro je ne tako bogat da bi mu siromašni zavideli, ni tako siromašan da bi ga bogati sažaljevali. Čista obraza i uspravnog stasa.

Živojinovo i Radino potomstvo iznosi: 134 lica: 3 sina, 2 ćeri, 17 unuka, 13 unuka, 31 praunuka, 24 praunuke, 21 čukununuka, 23 čukununuke.