Moj Rod - Koreni i izdanci Marjanove loze

nauči da sam radiš, nikad ne savijaj glavu pred drugim, vodi miran život i gledaj pravo, slušaj šta ti drugi govore a čini što ti hoćeš. (M.Gorki).

Život predaka, naročito onih iz davne prošlosti, od uvek je budio jaku radoznalost i pažnju savremenika. U rasvetljavanju istine naša misao je živo usredsređena na sve ono što nam je prethodilo. Pored ličnih pobuda i individualnih sklonosti objašnjenje nalazimo u stalnoj čovekovoj težnji za savladavanjem ljudske prolaznosti.

MOJ ROD, sadržaj i nova saznanja svakodnevno se menjaju, najnoviji statistički podaci. Internet i mobilne aplikacije, jednostavan pregled podatakaa. Ako smatrate mudrim učinjeni korak na ovom poslu a želite i Vi da pomognete u skladu sa Vašim mogućnostima i doprinesete da se sve jednostavnije i brže razvija, osobito Vam zahvaljujem.

android izdanje

Opširnije

Poštovani rodjaci i prijatelji,

MOJ ROD, sadržaj i nova saznanja koja su se u medjuvremenu pojavila o našim precima, kao i novi statistički podaci su sada pred Vama. Prateći nove tehnologije, MOJ ROD je predstavljen i na internetu i preko android aplikacije.

• Lepi grafikoni * Zabavno za korišćenje * Sinhronizujte sa mobilnim * …

P.S. Priprema podataka, sakupljanje informacija, štampanje knjige, registracija i korišćenje sajta su poslovi koji su neophodni da bi se ovaj lep ali i odgovoran posao mogao kvalitetno uraditi. Za to su potrebna odredjena finansijska sredstva, koja ja u skladu sa svojim mogućnostima ulažem u celokupan projekat. Ako smatrate mudrim učinjeni prvi korak na ovom poslu a želite i Vi da finansijski pomognete u skladu sa Vašim mogućnostima i doprinesete da se sve jednostavnije i brže razvija, osobito Vam zahvaljujem. E-mail na koji možete dobiti odgovore na sva vaša pitanja je djogigoran@gmail.com Inicijativa za izdavanje proširenog izdanja, potekla je iz razgovorima sa svima Vama koji ste mi u tome dali podršku, ali razvoj će zavisiti od zainteresovanosti svih.

Broj računa za Vaš doprinos projektu je:

115-0381652215302-72

Uživajte i puno pozdrava
Autor

FOTO ALBUM

Grafikoni

Stanisav Milovanović - preci i potomci
Ljubomir Milovanović - preci i potomci
Mirko Milovanović - preci i potomci

Prikaz Marjanovih potomaka

P R E D G O V O R

Život predaka, naročito onih iz davne prošlosti, od uvek je budio jaku radoznalost i pažnju savremenika. U rasvetljavanju istine naša misao je živo usredsređena na sve ono što nam je prethodilo. Pored ličnih pobuda i individualnih sklonosti objašnjenje nalazimo u stalnoj čovekovoj težnji za savladavanjem ljudske prolaznosti.

Razjašnjavanje prošlosti mojih predaka je samo pokušaj oživljavanja stvarnosti, koja je postojala, a usled nedostatka pisanih dokumenata ostala prekrivena velom zaborava i tajni. Premda reč nije jedini i uvek najmoćniji izraz ljudskog duha, u ovom slučaju ona onemogućava neminovnost zaborava.

Iako podataka o životu mojih predaka ima veoma malo ipak sam se odlučio za ovaj rad, jer osmišljavanje relativne istine o precima na ovaj nači poprima magnetska svojstva i privlači savremenike.

Zbog svega toga teško je bilo nešto više i dublje sagledati poreklo familije Milovanović. Pouzdano se zna da su preci ove familije naselili selo Tulare iz sela Mala Vrbnica, nedaleko od Brusa. Odakle su došli u Malu Vrbnicu? Prema nekim kazivanjima sa područja Crne Gore, iz okoline Nikšića. Međutim, može se pretpostaviti da su došli iz Hercegovine, iz okoline Nevesinja, odakle je familija Milovanović donela svoj nadimak (ranije prezime) Gutić

U radu na unošenju biografskih podataka služio sam se mahom izvornim dokumentima lica koja su umrla, a za savremenike kombinacijom pisanih dokumenata i usmenih iskaza. Manji broj rođaka, zamoljenih da mi pošalju neke od podataka o svojim precima, koji su verodostojniji i detaljniji od onih sa kojima sam raspolagao, nije se odazvao. NJihov negativan odnos prema ovom poslu postavio je pred mene dodatni napor pri prikupljanju optimalnog minimuma, koji bi zadovoljio i najskromnije kriterijume.

Potrebu za pisanjem ove vrste publikacije osećao sam mnogo ranije. Međutim, emotivni naboj kulminirao je u meni neposredno posle smrti moje majke. Ona je posedovala izuzetno dobro pamćenje. Tokom svog života mogla je detaljno da opiše događaje koji su se odigravali pre pedeset, pa i više godina. NJenom smrću za mene je prestao da postoji jedan od izvora pouzdanih podataka, o poreklu i životu savremenika i predaka.

Upravo sada kada sam se odlučio da sažmem raspoložive podatke na jednom mestu, i pretvorim ih u pisani tekst poput ovog, osećam veliku potištenost što nisam u stanju da unesem više elemenata koji bi potpunije oslikavali naše pretke.

Svestan izvesnih nedostataka i manjkavosti koje prate ovaj rad, utehu nalazim u tome da je neko morao prvi početi.

U tekstualnom delu rodoslova najveći prostor ispunjavaju biografski podaci Živojina Milovanovića. Razloga zato ima više. Prvi, zato što sam najviše pisanih dokumenata sakupio o njemu, koji su mi pomogli pri rasvetljavanju najosnovnijih crta mesta, vremena i društveno-političkih prilika u kojima su naši preci proveli životni vek. Drugi, radi se o čoveku natprosečnih sposobnosti, sa jasno izraženim pozitivnim karakternim osobinama, koje su kod njega došle do potpunog izraza. Treći, možda najpresudniji razlog ovome, što je upravo njegova najveća zasluga za moje profesionalno opredeljenje, pa mu se i na ovaj način u spomen odužujem. U daljem radu, eventualno u drugom izdanju, po prikupljanju više podataka i za ostala lica, preraspodela prostora biće promenjena u korist ostalih.

Razmišljajući o tome za koji kriterijum se treba opredeliti pri određivanju lica, čije biografije bi sačinjavale ovaj deo publikacije, smatrao sam da u ovom izdanju treba da budu obuhvaćena: 1) lica koja po rođenju nose prezime Milovanović; 2) lica koja su po rođenju nosila prezime Milovanović, a po sklapanju braka isto su zamenila novim; i 3) lica koja su po osnovi sklapanja braka promenila svoje ranije prezime u prezime Milovanović. Za ostala lica koja su u krvnom srodstvu Milovanović, a nisu obuhvaćena predhodnim kriterijumom, izvestan prostor dat je u fusnotama, u zavisnosti od raspoloživih podataka i prostora.

Pisanje ove publikacije ni u kom slučaju nije imalo za cilj komercijalnu svrhu. Osnovna mu je zamisao stvaranje priručnika za obaveštavanje zainteresovanih o celokupnom potomstvu Marjanove loze. Ovim putem pružena je mogućnost čitaocima, da na vrlo lak i jednostavan način dođu do interesantnih podataka o licima i događajima u vremenu nihovog života. Štampanjem rodoslova pod simboličnim naslovom KORENI I IZDANCI MARJANOVE LOZE stvoreno je po prvi put u celini sažeto svedočanstvo o precima i savremenicima. Uneti podaci na izvestan način predstavljaju solidnu osnovu za upoznavanje sa lozom i čvrstu podlogu za dalje praćenje razvoja stabla, pri dopuni i štampanju narednih izdanja.

Potrebu za istinom o svojim precima čovek je od iskona osećao. Kada je nije imao po vlastitoj meri, u mašti je stvarao. Ni ja se nisam mogao u potpunosti lišiti tih premisa. Neka mi bude od strane čitalaca oprošteno što ne uspeh da u celosti ispunim očekivanja u sastavljanju svih kamenčića mozaika Marjanove loze i njegovih predaka. Nedostajuće bisere pokušah da upotpunim zrncima ljubavi, smatrajući da su najplodotvornija.

Izvinjavam se svima kod kojih se potkrala greška bilo koje vrste, pa je došlo do štampanja netačnih podataka. Molim da mi se ukaže, kako bih u narednom izdanju otklonio i najminimalnije prepreke za što bolje upoznavanje svoga roda.

Zahvaljujem svima koi su mi ukazivali i pružali ma kakvu pomoć u proučavanju, prikupljanju, istraživanju i štampanju rodoslova. Zahvaljujem se profesorki Saši Luković, iz Niša, profesorki Biljani Milovanović i profesorki LJiljani Milenković iz Beograda, na lektorisanju rukopisa. Posebnu zahvalnost izražavam Pantić Milošu iz sela Donja Konjuša, na uloženom trudu pri vađenju podataka iz matičnih knjiga mesne kancelarije Beloljin SO Prokuplje, kao i svom sinu Milovanović Goranu na kompjuterskoj obradi teksta i pravljenju programa za analizu prikupljenih podataka.

Izuzetnu zahvalnost izražavam svojoj supruzi Nadi na tolerantnom odnosu prema meni u vreme prikupljanja i rada na ovom poslu, koji je u mnogome remetio kućni ambijent.

Autor.

МАРЈАН МИЛОВАНОВИЋ (1)

МАРЈАН МИЛОВАНОВИЋ, рођен 1857. год. у селу Мала Врбница крај Бруса, од оца Вукомана. *3* Завршио је неколико разреда богословије. Нема тачних података о датуму ступања у брак са супругом Драгињом Радосављевић из села Кочане. Највероватније, било је то негде између 1874. и 1875. год, што значи врло млад у својој седамнаестој, односно осамнаестој години живота. У браку супружници добише петоро деце: Мирка, Живојина, Николу, Љубицу и Александра.

На противљење а без благослова свога оца, Марјан одлучи да се пресели у топлички крај, у близини села Туларе *4* . Са собом поведе супругу Драгињу, синове Мирка и Живојина и једно магаре. Од имовине из старог краја понесе нешто мало одеће, хране, судова за обедовање и један бакрач *5* . Како беше оскудног имовног стања, на брзу руку сагради колибу на пропланку ондашњих шума, северозападно од села Доња Коњуша. У непосредној близини колибе вођаше стари римски пут који повезиваше Драч, Приштину и топличку котлину са Нишом. Каснијих година, услед буке коњских запрега и страха од насртаја зулумћара *6* , пресели се у атар садашњих кућа у село Туларе. Пресељењем на нову локацију Марјан са својим синовима Мирком и Живојином сагради кућу чатмару *7* .

У времену Марјановог досељења Туларе бројаше седамнаест домаћинстава *8* . Између осталих биле су то фамилије: Спасић, Радосављевић, Шутановац, Јаћовић, Крпић, Стевчић, Марковић, Тимотојевић, Татић и друге. Школе у селу није било. Своју децу Марјан је сам учио писмености. Као честит, поштен и за оно време учен човек уживао је велико поверење и углед у новом крају. Више пута биран је за кмета села. Поред рада на пољопривреди бавио се и помељарством у својој новосаграђеној воденици, поточари *9* .

Као побожан хришћанин православне вероисповести славио је славе: Трнову Параскеву 8. августа и Свету Петку 27. октобра *10*

За време Првог светског рата разболе се од тифуса и у 58. години живота, 9. марта 1915. год, умре у Тулару. На месту сахране синови му подигоше надгробни споменик.

Марјаново потомство са супругом Драгињом на дан 01. 11. 1997. год. бројало је 288 лица (243 живих, настањених у 27 насељених места и 45 умрлих, сахрањених у 14 места). Од тога су: 143 мушког пола (118 живих и 25 умрлих) и 145 женског пола, (125 живих и 20 умрлих), именованих у 56 презимена и 175 различитих имена, од којих су најучесталија: код мушкараца Милан 10 пута, код жена Јелена 9 пута. Израчуната просечна дужина његовог живота и живота умрлих потомака износи: 47 година, 5 месеци и 15 дана. Просечна старост његових живих потомака на дан 19. 12. 1997. год. износила је 31 годину и 7 дана.

Марјаново потомство са презименом Миловановић износи 48 лица. Од тога су: 36 мушког пола (25 живих и 11 умрлих) и 12 женског пола (9 живих и 3 умрлих).

*3* Вукоман (1832-1899) је син Милована Вучковића (1807-1887) и унук Вучка Петровића(1773 + ).У Малој Врбници 1836.год. се види домаћинство у коме живе: Јаћим Вучковић и његов брат Милован. Од Јаћима су у М.Врбници Вучковићи,које зову Глишићи.Милован је имао синове: Филипа, -има доста потомака у М.Врбници и сви се презивају Вучковићи и Вукомана (1839-1899). Филип је имао сина Михаила (1859-1922) који има потомке, али по женској линији.. Вукоман је имао шест синова: 1) Марјана (1857-1915); 2) Нестора (1858-1936),-који је имао ћерку Станојку удату у Кобиљу; 3) Јездимира (1862 + )- живео у Крагујевцу; 4) Цетка (1864 + )-није имао потомке; 5) Јанићија (1870-1883)-није имао потомке, и 6) Драгољуба (1874-1936)-женио се два пута, са првом женом није имао потомке.Таст од пве жене која је умрла, посинио га и ожено са другом женом са којом је имао потомство, у селу Стубал општина Александровац;; и ћерку Тијану. Драгољуб Миловановић (1895-1941)-синЈездимиров Мој пок. Муж Драгољуб Миловановић (Бена) рођен је у Крагујевцу 1895 од оца Јездимира и мајке Лепосаве ожењен, отац једног детета по занимању адвокат, за време рата-окупације Немаца радио је као адвокат. Дана 20 октомбра 1941 ГОД. Био је у својој канцеларији и од једног немачке патроле која је вршила рацију по граду је легитимисан и пуштен као слободан и исправан грађанин. Видећи да се рацијом од стране Немаца гони неки народ и имајући већ сазнања да је Милица Вељковић жена удова генерала Вељковића отерана од Немаца као комуниста ма да је иста имала преко 50 година отишао је у општину да преко претседника општине интервенише и спасава свет. Отишавши у општину већ се налазио Марисав Петровић са својим зликовцима и видевши пок. Бену исти је одмах казао: „а Бена дошао си одавно ми те чекамо.“ Недајући му да ма шта каже одмах га је лишио слободе заједно са сином му Раулом и осталим чиновницима отерао га у школу Краља Петра и 21 октомбра 1941.год. Предао га је немачкој казненој експедицији код топовских шупа 3 арт. Пука где је пок Бена од казнене експедици је стрељан заједно са сином Раулом и осталим невиним Србима.Мој пок. Муж Бена код себе у моменту стрељања имао је 11.000 динара готовог новца, златан сат и ланац, златну бурму и 1. златан прстен. Све ове ствари узели су зликовци који су му и живот узели. Пок. Бена издржавао је мене и сина Раула. Смрћу његовом ја сам остала просто на улици с обзиром на то да су ми Марисав Петровић и Страхиња Јанић по његовој смрти однели све ствари. Пок. Драгољуб будући човек доброга срца сву своју зараду давао је сиротињи Крагујевачкој верујући да док је он жив да ће за себе и своје имати тако да сам данас ја остала готово на улици и живим од милостиње других људи. Подносим пријаву противу извршиоца дела и то: Страхиње Јанића, Марисава Петровића и све саучеснике у блокирању општине као и противу чланова казнене експедиције и војника ове експедиције који су извршили стрељање. Десанка Миловановић, Крагујевац, 29. децембар 1944.
*4* Највероватније то је било 1882. год. ОслобођењеТоплице од Турака извршено је 1877. год.
*5* Посуда сачињена од бакра, употребљава се за кување хране и загревање воде.
*6* Лице које прави зулум, насилник, силеџија, окрутник, тиранин , терорист.
*7* Кућа саграђена од дрвене конструкције, испреплетена прућем, а потом облепљена блатом, са ниским стрмим кровом, покривеним ћерамидом. По целој дужини са задње стране имаше придодат подрум у издуженој правоугаоној основи. Унутрашњост беше подељена на две просторије. У првој са улазних врата видно се истицаше оџак са надзиданим каменим димњаком. У средини оџака висаху вериге . Покрај огњишта сушена је мокра одећа и обућа. Други део куће служио је за ноћни одмор чланова породице и пријем гостију. У кући се спавало на слами и земљаном поду, а касније на дрвеним креветима, опремљеним сламарицама. Таван куће чињаху одељане облице са церовим даскама. Зидови просторија беху облепљени блатом и окречени. Са источне и западне стране куће беху по два малена прозора са дрвеним капцима и гвозденим решеткама. Осветљење у ноћним часовима вршено је лојаницом и гасарчетом, нешто каснијих година петролејком и фењером. У кући се постило данима који беху црквеним календаром одређени: Велики ускршњи пост = 48 дана; Петровски пост = 40 дана; Велики господњи пост = 15 дана; Божићни пост = 41 дан; Крстов дан = 1 дан; Свети Јован = 1 дан; Крстов дан; = 1 дан. Укупно 147 дана, према календару из 1991. год. За време поста јео се пшенични хлеб, а осталим данима кукурузна проја. Кувана храна јела се из једне дрвене или земљане посуде, са дрвеним кашикама. Земљу су орали дрвеном ралицом. Пшеницу су српом жели, а стоком врли. Одећу су израђивали од тежине, лана и вуне, ређе од памука и свиле.
*8* Сто година касније 1981. год. имало је 532 становника (по националности: 524 Србина; 7 Југословена; и 1 Црногорац), настањених у 174 стална и 63 привремена домаћинстава. ("Становништво према националном саставу", из пописа1981. год. стр.304.).
*9* Воденица беше саграђена на Бацкој реци, око 400 м. од ушћа у Топлицу. Радила је до 1958. год. Објекат зграде продат је 1967. год. Радосављевић Миломиру из села Баца. Воденичко камење браћа поделише. Љубомир своје продаде, а Станисав отера својој кући, где се и сада налази. На месту бивше воденице остадоше само бетонске цеви за довод воде на витло, такозване букве.
*10* Преподобна мати Параскева, Петка. Пореклом Српкиња. Рођена у Епивату, граду између Силимврије и Цариграда. После смрти родитеља замонашила се и отишла у Јорданску долину у којој се подвизавала до своје смрти. Сходно посебном виђењу вратила се у Епиват где је проживела још две године у непрестаној молитви и посту, служећи при цркви Светих Апостола. Упокојила се на молитви, у првој половини 11 века. Мошти њене чудотворне преношене су током времена, у Цариград, Трново, па опет у Цариград и у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јаши. У београдској тврђави Калемегдан, у капели свете Петке (крај цркве Ружица), налази се вода (агијазма) која чудотворно лечи све оне болеснике који јој притичу, с вером у Бога и сљубављу према Св. Параскеви-Петки. ("Православни светачник", Јеромонах Хризостом Столић- Хиландарац, том 1.стр.92). Алекса Брајевић, публициста, у листу "Политика"од 23. 11. 1994. год. у чланку под насловом "Поново о светој Петки",наводи да је Св.Петка крсна слава свима из нахије Бјелопавлића, као реткост међу Црногорцима који су изабрали женског свеца за крсну славу. Top

ДРАГИЊА МИЛОВАНОВИЋ (110)

ДРАГИЊА МИЛОВАНОВИЋ, супруга Марјана Миловановића, рођена је 1857. год. у селу Кочина крај Бруса од оца Живојна Радосављевића.*10-a* Нема тачних података о датуму ступања у брак са супругом Марјаном , било је то негде између 1874. и 1875. год. У браку супружници добише петоро деце: Мирка, Живојина, Николу, Љубицу и Александра. У Првом светском рату , 9. марта 1915. год. смрт јој задеси мужа Марјана. Са сином Мирком и снајама Вукеном, Радом и Љубицом одржава своје домаћинство, до повратка остала три сина са Солунског фронта. Повратком синова њеној срећи не беше краја. Међутим, лепота у ослобођеној земљи и миру за Драгињу не потраја дуго. Разболе се и умре 1. септембра 1923. год. у својој 66 год. живота. Са тугом и болом синови је сахранише на сеоском гробљу у Тулару. На месту сахране подигоше јој надгробни споменик у знак сећања и захвалности за сву љубав и доброту што им је подарила.

*10-a*Име мајке није познато. Top

ДАНИЦА МИЛОВАНОВИЋ (1150)

ДАНИЦА МИЛОВАНОВИЋ, супруга Станоја Миловановића, рођена је 3. јула 1903. год. у Тулару, од оца Гмитра и мајке Стојадинке Крпић. Ступила је у брак са Станојем 27. маја 1923. год. Животна срећа јој не беше наклоњена. Не дочека у браку ни седам месеци, разболе се и умре 25. децембра 1923. год. Туга и бол завише у црно два домаћинства. У животу провела је свега 20 година, 5 месеци и 22 дана. Њеном смрћу угаси се и последњи изданак Гмитрове и Стојадинкине лозе. Од многобројно рођене деце остадоше доживотно усамљени у тузи и болу. На сеоском гробљу у Тулару подигоше јој надгробни споменик.

Top

МИЛУНКА МИЛОВАНОВИЋ (11500)

МИЛУНКА МИЛОВАНОВИЋ, супруга Станоја Миловановића, рођена је 5. фебруара 1904. год. у селу Бресничић, од оца Станка и мајке Љубице Вељковић. У двадесетипрвој години живота бива запрошена и ступа у брак 8. фебруара 1925. год. са Станојем, после смрти његове прве супруге. У браку са истим роди двоје деце: ћерку Вилу и сина Велибора. Животна срећа јој не беше наклоњена. Након деветогодишњег брачног живота разболе се и умре у Београду 3. маја 1934. год. са навршених 30 година, 2 месеца и 28 дана старости. Сахрањена је у Тулару. На месту сахране подигнут јој је надгробни споменик.

Top

РАДА МИЛОВАНОВИЋ (120)

РАДА МИЛОВАНОВИЋ, супруга Живојина Миловановића, рођена је 1880. год. у селу Брзеће крај Бруса, од оца Савка и мајке Милане Јаблановић. Заједно са родитељима као дете пресељава се из родног краја у нову животну средину топличког краја у село Туларе, осамдесетих година деветнаестог века. У двадесетипрвој години живота ступа у брак, 14. октобра 1901. год, са Живојном. У браку роди три сина: Љубомира, Милуна и Станисава и две ћери: Малину и Зорку. Син Милун шест месеци и 24 дана по рођењу умре (21.09.1904. + 14.04.1905 Време у којем је живела карактеришу ратне прилике. Са петоро нејаке деце у заједничком домаћинству многочлане породице проводи тешке дане. Супруг Живојин је више на бојним пољима него код куће. И кад се беше материјално-економски положај у држави и породици донекле поправио и за ондашње прилике стабилизовао, Радино нарушено .). здравствено стање се све више и више погоршавало. Разболе се и на самртничкој постељи 16. јула 1940. год. испусти душу у шездесетој години живота. Сахрањена је у Тулару. На месту сахране подигнут јој је надгробни споменик.

Први ред, слева на десно: Југославка, Ковинка и Милан.

Други ред: Радослав, Станисав, Лепосава, Рада, Стана и Стојан.

Top

СТАНКА МИЛОВАНОВИЋ (115000)

СТАНКА МИЛОВАНОВИЋ, супруга Станоја Миловановића, рођена је у Великом Борку, са презименом по рођењу Павловић. Ступила је у брак са Станојем у току 1935. год. у Београду, након смрти његове друге супруге. У животу бавила се узгајањем и продајом цвећа. У браку са Станојем није имала деце. Живот јој се гаси у 52. години живота 1947. год. Сахрањена је у Београду.

Top

МИРКО МИЛОВАНОВИЋ (11)

МИРКО МИЛОВАНОВИЋ, по рођењу прво дете Марјана и Драгиње Миловановић. Рођен је 16. августа 1876. год. у селу Мала Брбница. Војни рок није служио. Активно је пружао помоћ учесницима Топличког устанка 1917. год. Око годину дана провео је у заробљеништву у месту Драгоман у Бугарској. Поред рада на пољопривреди, са успехом је радио абаџијски занат*11*. Израдом шумадијских антерија посебно се одликовао. Ожени се Вукеном Прибаковић из Јелакца. У браку добише седморо деце: Кату, Надежду, Станоја, Марту, Мирсу и двоје некрштено.Умре у 77. години живота 28. марта 1953. год. у 23,00 часова. На месту сахране подигоше му надгробни споменик.

*11*Кројач сељачких одела, рађених од домаћег сукна или чоје. Top

ВУКЕНА МИЛОВАНОВИЋ (110)

ВУКЕНА МИЛОВАНОВИЋ, супруга Мирка Миловановића, рођена је 10. маја 1883. год. у селу Јелакце, од оца Павла и мајке Драгиње Прибаковић. Са непуних петнаест година удаје се за Мирка, 13. октобра 1897. год. У браку роди седморо деце: Кату, Надежду, двоје некрштено, Станоја, Марту и Мирсу. Разболе се од можданог удара, и на болесничкој постељи проведе око две године. Умре 8. марта 1954. год. са навршених 70 година, 9 месеци и 26 дана живота. Сахрањена је на сеоском гробљу у Тулару. На месту сахране подигнут јој је надгробни споменик.

Top

ŽIVOJIN MILOVANOVIĆ(12)

ŽIVOJIN MILOVANOVIĆ, po rođenju drugo dete Marjana i Draginje Milovanović. Rođen 13. marta 1881. god, u selu Mala Vrbnica. Još kao dečak pokazivao je energičnost, odlučnost, istrajnost i upornost u radu. U ranoj mladosti pored rada na poljoprivrednom imanju svoga oca bavio se i vodeničarskim poslovima u sopstvenoj vodenici. Završio je kolarski zanat. Izvesno vreme, u zajednici sa svojim bratom Nikolom, drži samostalnu kolarsku radnju.

U dvadesetoj godini života stasalog momka Živojina roditelji žene, pre odsluženja kadrovskog roka, izabranicom iz čestite ugledne familije Jablanović iz sela Tulara. Supruga Rada rodi petoro dece: LJubomira, Miluna, Malinu, Zorku i Stanisava.

Osnovnu pismenost stiče od oca. U razgovoru je često isticao kako je on samouk. Činio je to, možda, s namerom skretanja pažnje na svoju prirodnu nadarenost, baš onda kada se sećao svojih saboraca iz rata. Oficiri, koji su u miru završavali vojne akademije, u ratu su komandovali jedinicama istog ili nižeg ranga od njega, pričao je on.

U jednom od sačuvanih dokumenata izneti su hronološkim redom događaji vezani za ratni put Živojina. U istom se navodi da je rezervni pešadijski poručnik, rodom iz sela Tulara, srez Prokupački, okrug Toplički. Da je od dana mobilizacije 1914. god , pa do 13. avgusta iste godine bio vodnik u 4.četi 2.bataljona 2.pešadjiskog puka drugog poziva. Od 13. avgusta do 5. septembra 1914. god, bio je u 4.četi 2.bataljona 1.prekobrojnog puka prvog poziva. Od 5. septembra 1914. god. pa do 20. novembra iste godine ležao je u bolnici, od zadobijenih rana u desnu nogu i desnu očnu duplju, u borbama na položaju Gučevo, protivu Austrougarske vojske. Od 20. novembra 1914. god, pa do 20. januara 1915. god. bio je u Okružnoj komandi Kumanovo. Od tog vremena, pa do navođenja podataka, nalazio se u 13. kadrovskom puku, na dužnosti zastupnika komandira 3.čete 1.bataljona. U daljem tekstu navodi se da je u periodu od 24. februara, pa do 5. aprila 1915. godine bolovao od tifusa, kod svoje kuće. U tom vremenu Živojinu se razbole otac od iste bolesti, od koje i umre 9. marta 1915. god. Kasnije Živojinovo odsustvovanje iz jedinice u vremenu od 15. do 21. avgusta iste godine bilo je u vezi sa njegovim prisustvom polugodišnjem pomenu oca.

Tada već prekaljenom ratniku, za pokazane vojničke zasluge krasiše grudi stečena odlikovanja. U Prvom balkanskom ratu Srebrna medalja za hrabrost, u Drugom balkanskom ratu Zlatna medalja za hrabrost. Početkom Prvog svetskog rata do navođenja ovih podataka po drugi put Zlatna medalja za hrabrost. U čin poručnika unapređen je 15. juna 1915. god.

Svaki od naznačenih datuma predstavljaju deo njegovog života, radovanja i stradanja. Sve ih je osećajno i slikovito kazivao i opisivao dočaravajući ondašnje društveno-političke i ekonomske prilike. Iskazi mu behu puni navoda, začinjenih mudrim rečima njegovih komandanata, i ukazivanog poštovanja boraca prema njemu. Sve je smišljeno činio. Kao da je hteo potomcima, rodbini i prijateljima da ukaže na vrednost koju su ondašnja vojska i narod imali. Kao da je hteo da ukaže na snagu i odlučnost jedne male, ondašnje države Srbije, koja se grčevito i uporno odupirala tadašnjoj vojnoj velesili Austrougarskoj. Kao da je hteo da apostrofira mudrost Vrhovne komande koja je znalački umela iznad svega da iskoristi razvijena patriotska osećanja i nepresušni duh srpskog seljaka.

Živojin se svojim autoritativnim načinom pripovedanja uvek iznova približavao vrhunskom dočaravanju odgovora na pitanje: ko su junaci, koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja na svetu, "Karađorđevu zvezdu sa mačevima" ? Usta mu behu puna jezgrovitih reči, glas podrhtavaše, a oči brektahu od suza, citirajući Franša de Eperea . "To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva". Jedan od tih seljaka bio je i Živojin. Na samom početku Prvog svetskog rata beše redov, a već 1915. god. na njegovim ramenima sijahu se oficirske epolete. U živom sećanju ostade mi njegov iskaz o borbi na Gučevu, kojom prilikom beše teško ranjen. Naređenjem komandanta 2.bataljona 1.prekobrojnog puka prvog poziva, dobio je zadatak 5. septembra 1914. god da zauzme položaj "Eminove vode" .

-Taj položaj moramo imati u rukama pre zore, govorio je komandant bataljona.

-Ali Austrijanci su utvrđeni i mnogobrojniji od nas, odgovori on.

-Kako god znaš, bilo je naređenje, i krenuli su.

Pod komandom je imao 420 vojnika i šest vodnika. Kiša je lila kao da se nebo otvorilo, pomrčina da se prst pred okom nije video. Neprijatelj se utvrdio u šančevima. Komandir Živojin trči od voda do voda. Plan je bio da niko ne puca dok ne čuje njegove bombe. Bilo je blizu tri sata po ponoći, kada su se primakli austrougarskim rovovima, delilo ih je svega nekoliko koraka. Zaogrnuti šatorskim krilima, neprijateljski vojnici su dremali. Komandir Živojin bio je na čelu.

-Primakosmo se tako blizu, da se razaznavaše neprijateljski vojnici. Bacih dve bombe u neprijateljski rov. Začu se vojničko "ura".

-Nikada neću zaboraviti tu noć. Vriska, jauk. Sumanuti ljudi gaziše po leševima saboraca, pričao je ushićeno Živojin. Doterali smo neprijatelja do jednog šumarka, i onda nasta novo klanje. Austrijanci se malo pribraše, a potom otvoriše vatru po nama.

Od tog trenutka Živojin nastavnja priču iz tuđih kazivanja. Tada su ga pogodila tri kuršuma.

-Pogibe komandir, vikao je iz sveg glasa njegov ordonans, Mirko.

-Nisam poginuo, samo napred, vikao je umesto ranjenog komandira jedan vodnik, koji je vrlo dobro znao šta za moral vojske znači smrt dobrog komandira. Potporučnik Živojin ležao je sav ogrezao u krvi. Metak ga je pogodio ispod levog oka, probio mu nosnu i očnu kost i izašao na desni obraz. On ustvari nije bio mrtav. Jedva je davao znake života.

Kad su vojnici proterali neprijatelja i kada je jutro osvanulo, pronađoše svog "mrtvog" komandira. LJudi se krstiše, u znak večnog oproštaja sa njim.

-Tek posle tri dana povratio sam malo dušu. Onda su mi pričali šta se događalo. Znam da sam bio na čelu stroja. Znam da sam rukama davio neprijateljske vojnike, a onda oni kuršumi

Eto tu na položaju, na Gučevu u onoj krvi, vatri i nesreći a za ispoljenu hrabrost u narednim okršajima odlikovan je "Karađorđevom zvezdom s mačevima" , na čijoj povelji piše:

U IME

NJEGOVOG VELIČANSTVA

PETRA PRVOG

Po milosti božjoj i volji narodnoj

Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca

M I

A L E K S A N D A R

naslednik prestola

Na predlog našeg ministra vojnog i mornarice i nadležnih pretpostavljenih starešina, a za stečene zasluge u ratu 1915. god.

O D L I K U J E M O

ŽIVOJINA M. MILOVANOVIĆA,

rezervnog pešadijskog kapetana druge klase

K A R A Đ O R Đ E V E Z V E Z D E

sa mačevima

četvrtim (4) redom

F.A.O.No-135899

17. januar 1920. god. ALEKSANDAR,s.r.

u Beogradu

K.O.No-632/17 Kancelar kraljevskih ordena

31. januar 1927. god. Divizijski Đeneral:

u Beogradu Dušan A.Stefanović, s.r.

Živojinove grudi krasilo je 13 dobijenih odlikovanja. Pored navedenih, Albanska spomenica dobijena na osnovu Ukaza NJegovog veličanstva Aleksandra prvog, pod br.151855, od 5. aprila 1920. god. dodeljena za vernost Otadžbini 1915. god, zavedena u Kancelariji ordena No-7517 od 23. novembra 1921. god. u Beogradu.

Nakon uspešnog lečenja u niškoj bolnici, Živojin 20. novembra 1914. god. dobija prekomandu u Radovište u 4.četu 13.pešadijskog puka, gde vrši obuku regruta. Napadom Bugara na Srbiju septembra 1915. god. stupa opet u borbu, i tako na dužnosti komandira čete prelazi Albaniju, sve do Krfa.

Kako je znao vrlo slikovito da iznosi činjenice, sa pažnjom je bio slušan. Tako, govoreći o ratu sa Austrougarskom, uvek je isticao njegovu težinu i veru u svoje borce, kojima se nije prestajao dičiti do kraja svog života. Pripovedajući on kaže:

-Ne besmo se ni odmorili od prošlih ratova, a evo nam opet stari dušmanin i krvnik, "Švaba". Nad nama se nadvi vihor patnje, smrti i bola. Nasta pustoš i nesreća. Suze, jad i bol behu nam ko senka pratilac. Navaljivahu sa svih strana. Ko krvoločne izgladnele zveri, na naše proređene i izmorene vojnike iz prošlih ratova, priča Živojin i opisuje držanje svojih boraca i stradalnika.

-Napadoše nas sa severa, ali rđavo prođoše. Na Jadru i Ceru avgusta 1914. god. do nogu ih potukosmo. Preživele u bekstvo nagnasmo. Posle toga trebaše im četiri meseca da se srede za novi napad na napaćenu Srbiju. Iste godine feldmaršal Poćorek sa Austrougarskom vojskom pređe reke Savu, Dunav i Drinu. Naša vojska beše bosa, slabo odevena i izgladnela, sa skromnim naoružanjem i opremom. Povlačismo se do Kolubare i Rudnika. Odjednom zastadosmo, ko da nam priskoči u pomoć sveti duh. Skupismo snagu i krenusmo u protivnapad. Uhvatismo se u koštac s krvnikom. U kolubarskoj bici potukosmo ga do nogu. Nagnasmo ga u bekstvo. Fala bogu, neprijatelj za sobom ostavi po priličnu ratnu opremu, a Feldmaršal Poćorek ode u Beč da saopšti da Srbe ne može niko pobediti.

Austrougarska elita traži na sve strane saveznike. Nalazi ih kod Nemaca i Bugara. U jesen 1915. god. Srbiju opkoljavaju i napadaju sa tri strane. Ovoga puta neprijateljskim snagama komanduje nemački feldmaršal Makenzen.

-Kad videsmo da nam ne stiže obećana pomoć od Rusa i ostalih saveznika, počesmo da napuštamo svoja ognjišta i otadžbinu. Povukosmo se - priča Živojin -kako je ko znao i umeo preko Kosova i Albanije do Skadra i Bojane, a potom uz pomoć savezničkih brodova na ostrvo Krf .Posle oporavka, lečenja i popune, naše desetkovane čete otpočeše sa prebacivanjem i posedanjem Solunskog fronta

U to vreme Živojin sa svojom jedinicom beše prebačen na položaj Kožufa.

-Te 1916. god. našao sam se na Čegarskoj kosi, tamo na solunskom frontu, priča Živojin. I tamo beše mnogo krvavo. Jedne noći oko dva sata dobismo naređenje da vršimo napad. Neprijatelj se utvrdio, iza svakog kamena viri mitraljez. Imali su silnu tehniku i oružje.

-Ne mogu se žaliti i mi smo tada imali municije. I tako dignem ja vojnike, pa hajde na juriš. Nastade krkljanac. Sastavilo se nebo i zemlja. Sipa kuršum, vatra seva. Vojnici padaju. Jauk se do neba razleže. Mene opet trefi jedan metak. Poseče me preko grudi. Padoh isto onako ko na Eminovim vodama. I tom prilikom odležah dva meseca u bolnici u Solunu.

U životu ne ide sve glatko, u ratu još manje. Trzavica i sitnih spletki na pretek. Iz autentičnih dokumenata evo jednog naređenja kojim komandir čete traži od Živojina da mu dostavi izjašnjenje, za propuste koje je, po njegovim navodima, učinio na položaju Solunskog fronta.

- Vodniku, poručniku g. Živojinu Milovanoviću.

- Na zasebnom tabaku podnećete mi odgovor na sledeće:

Zašto ste sinoć prilikom smene bez mog naređenja poveli vod sa položaja i ako sam Vam naredio, da vojnike prikupite kod moje zemunice, a čas polaska odrediću ja?

Po smeni, prilikom prolaska pored bataljonskog štaba, vaši su vojnici pevali, svirali, larmali, tako da je to, valjda i neprijatelj čuo, te je komandant bataljona morao da Vam stišava vojnike.

Gde ste Vi u ovo vreme bili?
Je li Vam poznato da se prilikom smene ne larma?

Ako Vam je prednje bilo poznato, zašto ste larmu dozvolili?

Odgovor do 14,00 časova poslati mi.

07. 04. 1917. god. Komandir

Fuštane Kap. druge klase

Dam.Milošević, s.r.

Odgovor na napred postavljena pitanja, nema sumnje, Živojin je dao u određenom roku. Nažalost, kopija istog nije sačuvana.

Pripreme za napad na solunskom frontu trajahu sve do 14. septembra 1918. god.

-Tog dana - seća se Živojin - kad je osvanulo, sa svih položaja u jednom času zagrme hiljade topova. Zagrokta hiljade mitraljeza. Topovske granate zapevaše svoju pesmu. Ko da se nebo zapali. Dimne zavese rasprostreše se po poljima i uvalama, stranama i padinama. Vatra polete u visine. Čelična kiša zapljušta po stenju i kamenju. Živ oganj prosu se po neprijateljskim rovovima. Kao da se planine ruše i padaju u ponor. Otpoče poslednji čin krvave drame. Tog momenta naznačen je početak kraja svetskog rata. Probijen je Solunski front. Niko nas ovog puta ni na trenutak nije mogao zaustaviti. Jurili smo neprijatelja ispred sebe. Žurili smo svojim kućama, od kojih su neke odavno postale zgarišta.

Živojinova priča ovde ne završava. Često je isticao: -Ja i moji saborci nismo se borili samo za sebe, već i za budućnost svojih potomaka, za sretniji i bolji život. Za njih podnosimo i podnosićemo potrebne žrtve, kao što su činili za nas naši preci, govorio je on.

Posle rata sećam se dobro njegovih razgovora sa sebi bliskim i dragim prijateljima. Uvek su nastavljali kazivanjima iz ratnog života. Usta mu behu puna jezgrovitih reči, kada je pričao o proboju solunskog fronta

-Naša vojska dobila je centralno mesto u proboju Solunskog fronta. Septembra meseca 1918. god. pojačani jugoslovenskom i dvema francuskim divizijama, krenusmo u tako silovit nalet, da za kratko vreme u naše ruke padoše vrlo važni položaji kao što su bili: Veternik, Kravica, Dobro Polje i Soko.

-Neprijateljski front beše probijen, a mi željni otadžbine gonismo ga munjevitom brzinom ispred sebe. Već 9. novembra 1918. god. besmo u Beogradu. Tamo samo malo zastadosmo. Vremena za odmor nije bilo. Trebalo je žuriti i osloboditi porobljenu braću u Hazburškoj monarhiji. Već novembra iste godine pređosmo Dunav i Savu. Uđosmo u Srem, Slavoniju i Hrvatsku a potom u Sloveniju. Naše jedinice na severu dođoše do Segedina. Zauzeše Temišvar, Suboticu, Baju i Baranju s Pečujem. Jadranska obala sa ostrvima i mnogi gradovi padoše u srpske ruke. Granice naše buduće države behu uglavnom obeležene, a naš narod oslobođen.

Nastavlja dalje priču Živojin.

-U noći 10. oktobra 1918. godine stigosmo u Toplicu. Drugi bataljon stiže do D.Konjuše. Komandant me na moju molbu pusti na dvadesetičetiri sata da obiđem porodicu, pošto mi selo beše blizu. U Prokuplju sretoh jednog poznanika, nekog trgovca Stevu, pa ga pitah:

- Znaš li kako su moji?

- Ništa nisam čuo, bogami.Ali vele da su Bugari čudan zulum učinili u Vašem kraju. Mnoge kuće u Tularima kažu da su popalili.

Umeša se jedan čovek od Medveđe.

-Umrla ti žena pre nedelju dana. Namučila se sirota.

-Bi mi teško kao da me neko smlati. Dozovem ja mog narednika i kažem mu:

-Idi i vrši poso u četi, sve sam ti blanko potpisao. A ja onda sednem na konja, i dođem ovamo u Tulare. Sin mi poodrastao, zahvatio već sedamnaestu. Krupan, razvijen, baš kao ja.

-Poznade on mene.

-Tata, jesi li ti to?!-i savi se oko mene, pa poče da me grli.

-Ja sam, LJubomire. Evo, svratio otac da vas vidi. Odonud od kuće, ide baba Persa i ništa ne govori. Tri puta je dozivam, a ona ne smede da mi priđe. Istrča iz kuće snaja, pa uzviknu:

-Baba, pa to je naš Žika! Persa mi tek onda priđe. Grlimo se, ljubimo, plačemo. Ja hoću da okrenem na šalu, pa se osvrnem mom sinu:

-Odi, bre LJubo, ovamo. Jesi li se oženio?

-Mi ga gonimo da se ženi, a on neće dok mu se tata ne vrati iz rata.

Iskupiše se svi. Dotrča i moja ćerka Malina pa mi se obesi oko vrata i briznu u plač. Mislim u sebi: siroto moje dete plače za majkom. I ja počeh da je tešim:

-Ne plači, dete, to je božja volja. Evo ja sam se živ vratio, brat ti je živ, baba živa. Bog da prosti dušu tvojoj dobroj majci.

-I meni se suze svrtile. Ali nisam još ni izgovorio te reči, kad pogledah: odonud iza kuće ide moja žena Rada i nosi u naručju mlađeg sina Stanisava. Bilo mu je skoro sedam godina. Ide i smeje se name.

-Nemoj da karaš dete, nije te videlo toliko godina!

-Pa ti si živa! Ako boga znaš, a ja te već oplakao.

-A ti bi kao voleo da me nisi zatekao. Izgrlismo se, a za majku ne smedoh ni da pitam, jer sam mislio sigurno je umrla. Kad malo prođe, eno ti i nje.

-Evo i moje sreće jedan put! reče starica i poče da plače. Pa onda raspituje za druge sinove, jer nas trojica braće otišli smo na front. Bog je dao pa smo se svi vratili.

-Kod kuće sam prenoćio, a sutra dan vratih se u komandu.

Drugog aprila 1919. god. Živojin se nalazi na dužnosti komandira Bojne komore 9.pešadijskog puka "Kralj Nikola", u činu kapetana druge klase, po prilici sa sedištem u Subotici. A šesnaestog oktobra iste godine u Velikom Bečkereku.

Neprijatelj je isteran iz zemlje. Vojska se dosađuje. Disciplina popušta. Evo jednog sačuvanog dokumenta, koji govori o tome:

-NAREDBA KOMANDANTA

9.pešadiskog puka

"Kralj Nikola"

08. juli 1919.g.

ZA SVU GOSPODU OFICIRE OVOG PUKA

-Naša vojska, koja je toliko slave požnjela na bojnim poljima dokumentujući svakog da je puna časti, hrabrosti i požrtvovanja, koja je u najtežim prilikama, prilikom odstupanja kroz Srbiju, Staru Srbiju, Makedoniju i Albaniju, dala dokaza da zna da ceni i poštuje ličnu imovinu, i bezbednost tuđu, koja je na Krfu svojim ophođenjem, ponašanjem, moralom i disciplinom požnjela toliko simpatija kod tamošnjeg stanovništva, da su stanovnici Krfa ispraćajući našu vojsku žalili za njenim odlaskom; naša vojska koja je na Solunskom frontu među našim saveznicima i stanovništvom umela svakad i uvek održati na najvišoj visini hrabrosti, časti, poštenja i discipline. Baš sada na vrhuncu svoje slave da okalja svoju tako slavnu reputaciju.

-Gospodo Oficiri! Zar baš 9.pešadijski puk koji je bio uvek među prvim pukovima srpske vojske na polju časti i slave. Zar baš on da bude prekorevan i optuživan za dela koja tako teško padaju na dušu njegovu.

-Ne prezajmo od istine, pogledajmo istini u oči, pa recimo. To tako veliko zlo koje mora našu dušu pritiskivati. Zlo zbog koga se mora svaki pošten čovek stideti.

-Gospoda oficiri su na prvom mestu pozvani da očuvaju čas i obraz svoje jedinice. Tiče se poštovanja tuđe lične imovine, bezbednosti, kao i zaštita i odbrana državne imovine i državnih interesa.

-Svima su dobro poznate žalbe i tužbe, da vojnici 9.peš.puka vrše napade na pojedine ličnosti iz koristoljublja iznuđavajući im putem sile i oružja novac i druge stvari, onda kada te ličnosti nisu u stanju tome da se odupru i sebe i svoju imovinu zaštite. Stoga što nemaju oružja ili ako bi ga i imali ne smeju da ga upotrebe, jer im se, veruju, ne bi verovalo da su bili napadnuti od naših vojnika i u nužnoj odbrani oružje upotrebili.

-Gospodo oficiri koliko je ovakav postupak za osudu svima je pojmljivo, i baš mi oficiri moramo tome stati na put, jer se to oficira najviše tiče. Naš je ugled na prvom mestu u pitanju, jer smo mi starešine tih vojnika. Mi smo njihovi vaspitači, pa sledstveno na nas i pada najveća moralna odgovornost za sav njihov rad i postupke.

-Svima su dosad poznate žalbe i tužbe za krađu i šverc stoke za koje se terete vojnici 9.pešadijskog puka. Svima je dobro poznato koliko su krađeni i pljačkani državni magacini, ratni plen, tako da su i straže koje su bile postavljane da čuvaju, one su vršile pljačku i haranje. Ovome se zlu mora stati na put, ovo je u interesu morala i discipline. Što je najgore i najžalosnije za šverc i druge zloupotrebe optužuju se i odgovaraju i izvesni gospoda oficiri, prema kojima su preduzete zakonske mere.

-Svemu ovome je uzrok raskalašan i nemoralan život vojnika i težnja da se dođe do bogatstva pa i ovim najružnijim putem.

-Gospodo oficiri predstavnici vojske, na prvom mestu pozivam Vas da svojim primernim i strogo moralnim životom, strogo disciplinovano dajete primer vojnicima, a od vojnika zahtevate čestit vojnički i moralni život i strogu disciplinu.

-Komandante bataljona i komandire jedinica van sastava bataljona pozivam da se lično založe i svojim autoritetom stanu na put svima ovakvim izgredima i moral i disciplinu održe na najvišoj visini.

-Ova naredba da se saopšti svima gospodi oficirima na potpis, a i onim oficirima, koji bi docnije došli u njihove komande radi čega komandanti bataljona, Komandir pukovskog mitraljeskog odelenja, Bojna i trupna komanda zadržaće kopije ove naredbe, a ađutant puka saopštiće ovu naredbu na potpis gospodi oficirima štaba puka.

Zastupa Komandanta

potpukovnik Rad.Ž. Milošević, s.r.

Život se dalje nastavlja.Čine se manji pomaci u realizaciji postavljenih zahteva predhodne naredbe. Svakodnevno iskrsavaju novi zadaci. U noći oko jedan sat 18. avgusta 1919. god. Živojin dobija pismeno naređenje sledeće sadržine:

K O M A N D A

9.pešadiskog puka

obr.7429.

KOMANDIRU BOJNE KOMORE

2.čete 2.bataljona

-Sutra 19. ovog meseca, da budete na ovdašnjoj železničkoj stanici u 8,00 časova. Spremiti se za ukrcavanje, radi transportovanja za LJubljanu sa celim ljudstvom i stokom.

-Hleb primiti za ljude i za 20. avgust i javiti odmah brojno stanje ljudstva za ukrcavanje, kao i stoke. Na stanici da bude ljudstvo i stoka za ukrcavanje spremno sutra, 19. ovog meseca do 08,00 časova. Ručak za ljude skuvati noćas i čorbu im dati da pojedu pre polaska na put, a meso da ponesu za ručak.

Zastupa Komandanta

potp. R. Milošević, s.r.

Dalje službovanje u činu kapetana druge klase Živojin nastavlja u Kotoru. Na jednom primeru dostavljanja izjašnjenja komandantu 9.pešadijskog puka sa sedištem u Prčnju, vidljivo je da se radi o oficiru koji je vrlo odgovorno prilazio izvršavanju svih dobijenih zadataka. Oficir, kome je stalo do toga da njegove pretpostavljene starešine steknu o njemu objektivno mišljenje. Izvorno izjašnjenje glasi:

-Komandantu 9.pešadiskog puka, Prčanj.

-Prema prednjem traženju Komandanta, Vaš pov.N0-3852 od 20. januara 1920. god. čast mi je podneti izjašnjenje o sledećem:

-18. ovog meseca dobio sam usmeno naređenje od Komandanta puka da obrazujem slagalište municije u Risnu , kojim će se snabdevati 2.bataljon, s time da predam slagalište municije vodniku Bojne komore 1.bataljona. Znajući da je bio u Risnu na službi kod komandira 1.čete 1.bataljona. Pošto me Komandant zvao u isto vreme i po drugi put, da se preko telefona izvestim dali se i sada nalazi vodnik 1.voda u Risnu, kome bi predao slagalište municije, to sam i uradio. Pošto nisam mogao dobiti vezu sa Risnom ostavio sam depešu, da me izveste dok primam municiju iz magacina 29.pešadiskog puka. Kada sam municiju primio dobio sam izveštaj, da je vodnik 1.voda otišo u Grkovac, da u Risnu nije bilo nikakvih delova od našeg puka. Prema tome, nisam mogao obrazovati slagalište. Odmah sam o tome usmeno izvestio Komandanta u 17,00 časova u opštinskoj zgradi i tražio ponovno objašnjenje od Komandanta, kome ću predati slagalište municije, jer pošto vodnik iz Bojne komore nije u Risnu. Našta mi nije Komandant odgovorio. Rekao je, idi odmah da izdaš potrebnu municiju komandiru 3.čete 2. bataljona, koja ide za Orahovac, to sam odmah uradio. Drugo naređenje nisam izvršio do 20. ovog meseca do 11 časova i 30. minuta. Dobio sam pismeno naređenje gde ću da obrazujem slagalište i pod čijom komandom, a isto sam naređenje izvršio do 17,00 časova istog dana, o čemu sam Komandanta izvestio usmeno po dolasku iz Risna. To je moje izjašnjenje. Molim Komandanta da me ne kazni jer... .

Rezerni peš. kap. druge kl.

ŽivojinMilovanović, s.r. Komandir Bojne komore

9. pešadiskog puka

Iz mnoštva dokumenata i pisama sačuvanih prikazaću pretposlednje pismo, kojim se Živojin iz Kotora obraća svojim ukućanima. Putem istog obaveštava ih da se sprema za dolazak kući posle dugog ratovanja u Prvom i Drugom balkanskom , pa nastavljanje u Prvom svetskom ratu, te produžetak vojskovanja u mirnodopskom delu.Usled pomanjkanja oficirskog kadra ondašnje vojne vlasti zadržavaju ga u aktivnoj službi, sve do polovine maja 1920. god. kada je konačno demobilisan.

Evo sadržaja tog pisma:

-20. april 1920. god.

K o t o r

-Dragi kućani zdravo, ja sam milom bogu zdravo to i Vama želim svako dobro. Od Vas ne dobivam pismo ima deset dana, to me čudi pišite češće i javite za sve kako ste svi sa zdravljem. Jeste li što poradili. Kako vi je stoka. Znam da imate veliki poso sada. Ja mislim da ću i ja doći do 15. maja, ako da bog zdravlja sve su prilike. Ako se otpuštim ja ću vam depešom javiti da dođete u Niš jedan od vas sa kolima , a to može biti i pre ne zna se tačno kada ću biti otpušten. A takođe i naš je put odviše daleko, dosta će se i u putu probaviti.

-Mnogo Vas sve pozdravljam: - Majku, Mirka, Nikolu, Aleksandru, LJubu, Stanoja, Stanisava, Vukenu, Radu, LJubicu, Katu, Nalku, Martu, Malinu, Zorku, sestru LJubicu, Kosu, Budu,i sve komšije i prijatelje. Vaš Živojin Milovanović, s.r.

- PS. Pozdrav od Mirka Škorića, puškara.

Povratkom svojoj kući, već naredne 1921. god. Živojin ostvaruje pravo na invalidski dodatak za umanjenu radnu sposobnost . Invalidska komisija prokupačkog Vojnog okruga, Rešenjem N0-530 od 22.8.1921. god. utvrđuje mu umanjenje radne sposobnosti za 60%. Takođe prokupački Privremeni sud Rešenjem N0-13361 od 6.12.1926. god. saglašava se sa prethodnim rešenjem i procentom umanjenja. Međutim, nekoliko godina kasnije, 3.9.1931. god. invalidski sud za Moravsku divizijsku oblast u Nišu, Rešenjem N0-25484 stavlja pređašnja rešenja van snage, a Živojinu umanjuje procenat radne sposobnosti na 40%. Uvređen i ganut ovakvim postupkom sudskih organa, sada već učvršćene birokratizovane vlasti, izjavljuje u Beogradu pred sudskom komisijom da će ostaviti prokletstvo za učinjenu nepravdu, da ni jedan njegov potomak ne proliva krv i ne brani takvu državu kao što je to on dosada činio. Ovakva njegova izjava kod ondašnjih vlasti nije uzeta za zlo, jer je protumačena kao odraz momentalne ljutine i iskazanog nezadovoljstva. U kasnijem životu Živojin se potpuno drukčije ponašao, što je pokazao i svojim ličnim primerom 1941. godine, kada se ponovo latio oružja da brani tu istu državu. Pomenutim rešenjem Živojinu se priznao status ratnog vojnog invalida 8-e grupe. Ovim steče pravo na novčanu nadoknadu predviđenu za čin kapetana prve klase iz rezerve, u godišnjem iznosu od 1.144 din. s pravom korišćenja od 1. januara 1930. god.

Završetkom Prvog svetskog rata, ondašnja država Srba, Hrvata i Slovenaca u granicama materijalnih mogućnosti i političkih prilika osniva takozvani "Središni odbor ratnih invalida" sa sedištem u Beogradu. U okviru ove organizacije postojala je sekcija "Pomoći" s osnovnim ciljem pomaganje sirotim, invalidima, invalidskim porodicama i invalidskoj siročadi. U ondašnjem prokupačkom srezu formiran je Odbor ratnih invalida. U jednom od sačuvanih dokumenata 1. aprila 1923. godine jasno je izražena obimnost i svrsishodnost pomoći, koju je velikodušno izdvajala vlast, za ublažavanje siromaštva i bede, te pospešivanja bržeg zaceljenja u ratu zadobijenih rana. Tadašnja vlast smatra da seljaku kaput i cokule "nisu preko potrebni", ali šešir je obilato deljen. Najverovatnije je vladalo mišljenje, kad su se borili za otadžbinu i prolivali krv,

onda neka sada u miru pod šeširom seljaci izgledaju ko prava gospoda.

Pisani dokument ne postoji, ali prema kazivanju savremenika, negde u jesen 1932. god. od strane odbora za pomoć invalidima, Živojin dobija gvozdeni plug za oranje. Do tog vremena zemlju su orali drvenom ralicom, pa je ova vrsta pomoći dobro došla za čitavu njegovu mnogočlanu porodicu. Nakon osmogodišnjeg ratovanja i krvarenja za čast i slobodu otadžbine, demobilizaciom i povratkom u svoje selo Tulare, Živojin ne prekida dalju aktivnost i saradnju sa vojskom. NJega prema zvaničnim protokolima redovno pozivaju na sve vojne svečanosti, koje su se održavale na terenu Vojnog okruga Prokuplje, a povremeno u Niš i Beograd. Redovni je član regrutne komisije okruga prokupačkog, kao i uvaženi gost na proslavama vojnih i državnih praznika. Za ispoljenu aktivnost na planu jačanja borbene gotovosti i vlastitog doprinosa jačanju sistema odbrane zemlje Ukazom N0-20814 od 6. septembra 1930. god. u Beogradu, NJegovo veličanstvo Aleksandar Prvi odlikuje ga Kraljevskim ordenom "Jugoslovenska kruna" petim redom. Zavedeno u Kancelariji ordena pod N0-758/2 od 30. aprila 1931. god. Vreme prolazi, godine idu. Državna administracija se sve više i više usavršava. Sređuju se arhivi.

Pošto ga ne beše evidetirano u knjigama 1932. godine dobije Živojin obavest da je dužan dokazati služenje vojnog roka u kadru. Živojin dobro zna, šegačenja sa državnim, a pogotovo sa vojnim vlastima nema. Ili pismeni dokaz ili ponovo na služenje vojnog roka. I ovoga puta srce mu zadrhta, a zubi zacvokotaše, kao one već po malo izmagljene noći sa Gučeva. Nije bilo drugog rešenja do prihvatanja posla za dokazivanje odsluženja kadrovskog roka, putem svedoka. Evo tog dokumenta:

U V E R E NJ E

kojim mi dole potpisani ovim uveravamo svakog i svaku nadležnu vlast o sledećem:

Da je Milovanović Živojin iz Tulara, a sada rezervni kapetan prve klase, odslužio puni rok službe u kadru i to: u 3.četi 2.bataljona 2. pešadiskog puka "Knjaza Mihaila".

U kadar stupio je 1. maja 1902. god. a iz kadra izašao po odsluženju punog roka 18 meseci. ovo znamo kao drugovi iz kadra molioca Milovanovića, zašto jamčimo moralno krivično, a po potrebi možemo i zakletvom utvrditi.

Izdavaoci uverenja:

27. juna 1932. god.

Čedomir Marković , s.r. Mirko Milovanović , s.r.

Stojadin Radosavljević , s.r.

Da su Čedomir Marković, Mirko Milovanović i Stojadin Radosavljević, svi iz sela Tulara, sudu ovome poznati kao časni i pošteni građani i ovo uverenje sudu na potrebu podneli i sa po čitanju od reči do reči u svemu priznali i Milovanović Živojinu izdali kao sud Opštine Tulare.

-Tvrdi i naplati taksu N -3 i 4. Zakona o taksama u 20 dinara. Koja je taksa na ovom Uverenju utisnuta i pečatom poništena, kao i taksa po tarifi br. 333 i 337 pomenutog Zakona u 12 dinara, koja je taksa unesena u dnevnik kase primanja br.299.

Predsednik suda

br. 2713. R.Sinđelić , s.r.

27. juna 1932. god. MP Članovi:

Delovođa: Tikomir Pantić , s.r.

Vuk.Šutanovac, s.r. St....................... , s.r.

Rađeno 27. juna 1932. g.

Sravnili u kancelariji suda

Vuksan Šutanovac, s.r. opštine u Tularu

Prema prednjem uverenju dobijeni su izdavaoci uverenja br. 2713, koji na iskaz uverenja položiše sledeću

Z A K L E T V U

Ja Čedomir Marković, Mirko Milovanović, Stojadin Radosavljević iz sela Tulara. Zaklinjem se jedinom bogu i sve što mi je na ovom svetu najmilije i najsvetije da sam u prednjem uverenju pod br. 2713 istinu kazao, da je Milovanović Živojin iz Tulara stupio u kadar na odsluženje svog roka 1. maja 1902. god. i da je po odsluženju punog roka od 18 meseci otpušten iz kadra 15. oktobra 1903. god. pošto mu je bilo poklonjeno 15 dana službe. Kako pravo kaza i zakle se, tako mi Bog pomogao. Amin.

27. juna 1932. god. Položili zakletvu:

T u l a r e Čedomir Marković, s.r.

Mirko Milovanović, s.r.

Stojadin Radosavljević, s.r.

Prisutni zakletvi:

Predsednik opštinskog suda

R. Sinđelić, s.r. M P

Delovođa opštine O v e r a v a

Vuksan Šutanovac, s.r. Za načelnika

Mihajlo D Đurić , s.r.

Eto, da ne beše svedoka, ode Živojin na ponovno služenje kadrovskog roka u pedesetidrugoj godini života.

Ovo me podseti na jedan stari vojnički vic, u kome pita oficir vojnika:

-Jesi li pismen?

-Završio sam fakultet, -odgovori vojnik.

Na to će oficir, malo ljutito:

- Ne pitam ja tebe šta si završio, nego jesi li ti pismen ili nisi?

Znajući logiku vojničkog ophođenja, Živojinu ne pade ni na kraj pameti da se suprotstavi postavljenom zahtevu, te da kaže da je kapetan prve klase u rezervi, jer po birokratskoj logici mogao bi uslediti odgovor: -Ne pitamo mi tebe jesi li kapetan prve ili druge klase, nego jesi li ti služio kadrovski rok ili nisi?

Poučen iskustvom drugih koji su po drugi put išli na služenje kadrovskog roka, Živojin je do kraja života čuvao dobijeno uverenje. Jer šta znaš, može nekome ponovo pasti na pamet da ga i u sedamdesetidrugoj pozove da dokaže da li je služio kadrovski rok, ili nije.

Posle niza sitnih neprijatnosti naiđu i radosni trenuci, ali ređe. Evo jednog takvog.

Ministarstvo vojske i mornarice, sudsko odeljenje - penzioni odsek, kao nadležno za određivanje novčane nagrade po paragrafu 19. Zakona o odlikovanjima, odlikovanih "Karađorđevom zvezdom sa mačevima" donese rešenje sl.br.7795 od 7. aprila 1938. god .u Beogradu, kojim priznade pravo Živojinu na novčanu nagradu u mesečnom iznosu od 300 dinara, s početkom primanja od 1. aprila 1938. god. Priznanju se nema šta prigovoriti, samo da je bilo malo ranije.

Sunce je već odavno premašilo polovinu svoga puta. Noći sve duže i duže. Žurim da pregledam što više prikupljenih dokumenata. Odvajam interesantne koji bi mi, možda, koristili u mom poslu. Listajući stranicu po stranicu, čitam Uverenje o zajedničkom domaćinstvu, izdato Živojinu za potrebe regulisanja prijema invalidskog dodatka. Letimice bacih pogled na otisak štambilja. Na istom uočavam jedinstveni tekst ispisan ćiriličnim i latiničnim pismom. U osnovi utisnut datum 26. 12. 1938. god. Gledam. Ostadoh na trenutak malo zbunjen. Misli mi odlutaše na televizisku emisiju koju pratih sinoć (12. septembar 1990. god.). Pitam se da li je moguće da mi, sadašnja generacija, treba da iznova odlučujemo, kako to reče predsednik Predsedništva Borisav Jović, da li smo za federativnu ili konfederativnu Jugoslaviju.

Kad sve to običan čovek čuje, gleda na televiziji i čita u štampi, pa uporedi sa onim vremenom koje je iza nas kada su naši dedovi i očevi krvarili i ginuli za slobodu, za našu lepšu budućnost. Eto, šta se događa. Razgovori se vode na najvišem državnom i republičkim nivoima, da se zemlja krvlju natopljena i ognjem užarena, ponova raskomada. Narodi se zavađuju. Na pomolu je ponor i smrt . Republička rukovodstva se nadmudruju. Ko će kome više zavrat da doskoči. Da li upotrebljavati u službenom pravopisu ćirilicu ili latinicu. A Kraljevini Jugoslaviji nije smetalo da na svoje državne štambilje ravnopravno utisne oba pisma. Ne znam, možda su na takvu odluku imale i uticaja i reči Petra Preradovića iskazane u pesmi "Rodu o jeziku", koje su izvirale iz dna pesnikovog srca i duše. Vratimo se spomenutom Uverenju. Interesantno je u istom primetiti, da je Živojin u toj godini bio zadužen kao poreski obveznik sa 66 dinara, a njegova primanja samo po osnovu Karađorđeve zvezde sa mačevima, iznosila su 300 dinara mesečno.

Prema Uverenju u zajedničkom domaćinstvu bili su sledeći članovi:

1).-On, Živojin star oko 57 god.

2).-LJubomir " 35 " - sin

3).-Stanisav " 24 " - "

4).-Radoslav " 13 " - unuk

5).-Vukoman " 10 " - "

6).-Dragoljub " 8 " - "

7).-Stojan " 6 " - "

8).-Slavoljub " 5 " - "

9).-Stoimen star oko 4 god.

10).-Milan " 1 " - "

11).-Rada stara oko 57 " - bračna žena

12).-Jelena " 34 " - snaha

13).-Stana " 25 " - "

14).-Leposava " 15 " - unuka

15).-Jugoslavka " 2 " - "

Drugi svetski rat Živojina zatiče u Kumanovu u činu majora. Imajući u vidu opasnosti koje prete državi ondašnje vojne vlasti pozivaju u vojnu službu veći broj rezernih oficira i vojnih obveznika . Među njima biva pozvan i Živojin. Poverena mu je dužnost komandanta bataljona, a ujedno i dužnost komandanta kasarne. U toj kasarni Živojin provodi nešto manje od godinu dana.

U toku noći 5/6 aprila 1941. god, bez objave rata, nemačke jedinice prešavši iz Rumunije na jugoslovensku stranu zauzele su Sipski kanal. Oko 05,00 časova jaki sastavi nemačke avijacije izvršili su napad na vojne aerodrome kod Skoplja, Kumanova, Niša, Zagreba, Brežica i LJubljane. U 6,30 počeli su teroristički napad na Beograd. Ovim se drugi svetski rat proširio i na Jugoslaviju. Neprijatelj je vrlo brzo zauzeo celu teritoriju zemlje. Došlo je do opšteg rasula jedinica jugoslovenske vojske.

Posle rata Živojin je pričao:

-Na položaj dobijasmo brašno i šećer umesto municije. Bila je to mučna situacija. Veze sa pretpostavljenom komandom su vrlo slabo funkcionisale. Nismo dobijali konkretna naređenja za izvođenje borbenih dejstava. Teška izdaja visokog rukovodećeg kadra. Nisu nam bili stvoreni ni najminimalniji preduslovi za pružanje organizovanog oružanog otpora. Vojnici i niži oficirski kadar pokazivali su patriotsku spremnost za odbranu zemlje.

-Po naređenju pretpostavljene komande raspustih vojnike, a sam krenuh svojoj kući preko brda i gudura kosovskog bespuća. Neprijateljske jedinice kretahu se u motorizovanim kolonama, glavnim saobraćajnicama. Aeroplani sa svih strana obrušavahu se na našu raspojasanu vojsku. Zarobljavanje naših boraca beše na svakom koraku, pričaše Živojin

Posle nekoliko dana pešačenja po vrletima i gudurama, Živojin stiže kući. Prolazeći kroz Tulare niko ga od meštana ne prepoznade, a ni on se sam ne htede okazivati ko je i otkud dolazi. Ukućani ga dočekaše radosni što se živ vrati. Na sebi imaše staru pocepanu odeću, sa mnoštvo zakrpa. Na glavi ofucan kačket. Svoju oficirsku uniformu, po meri šivenu, zameni za dripe, koje mu tada behu vrednije od kraljevskih odora. One mu pomogoše da vrati živu glavu kući. Kako uniformu tako i Karađorđevu zvezdu sa mačevima dade u mestu Štimlju kraj Skoplja jednom šiptaru za konačište u kući, i nešto malo hrane.

To su bili teški trenuci starog ratnika, šezdesetogodišnjaka, viteza sa proslavljenih srpskih bojišta. Tuga se uvukla u njega. Za svo vreme ovog rata držao se neutralno. Nije se hteo prikloniti ni jednoj strani. Za njega nije bilo dovoljno jakih razloga koji bi ga privukli da im se pridruži. A i godine na njegovim plećima behu pozamašne. U svojoj kući, za vreme rata dočekivao je i hranio mnoge vojske, ali se ni jednoj nije povinovao.

Završetkom rata Živojin ponova ostvaruje pravo na invalidski dodatak. Priznaje mu se status ratnog vojnog invalida osme grupe sa 40% umanjenja radne sposobnosti. Narodni okružni sud, kao prvostepeni invalidski sud sa sedištem u Prokuplju 3. maja 1946. god. donosi Rešenje br. 177/46 kojim mu utvrđuje invalidninu u iznosu od 2.160 din. godišnje.

Između dva svetska rata Živojin u privatnom životu, pored poljoprivredne delatnoti, zajedno sa sinovima radi kolarski zanat i vodeničarske poslove u vlastitoj vodenici.

Godine prolaze. Sve češće i češće Živojin oboljeva. Bez štapa nikud ne ide. Novčana nadoknada, po oba osnova inflacijom se stalno topi. Troškovi života neprekidno rastu. Obaveze prema novoj državi iz dana u dan se uvećavaju. Siromaštvo je stalni pratilac. Ali sreća je ipak na njegovoj strani. Sinovi i snaje su mu privrženi. Prema njemu izuzetno pažljivi. Patrijarhalno vaspitani. Poštuju ga, kako i ne bi. On drugo nije ni zaslužio, ni navikao. Živojin u porodici istu reč dvaput nije izgovarao. Dao bog, kako je znao često puta kazati, - porođevalo se dosta unučadi, pa ima mi ko čašu vode poslužiti, opanke izuti, kožukče pridržati i štap dodati.

Kada njegovo domaćinstvo brojaše osamnaest članova, uz njegovu saglasnost podeli se na dva dela. Sinovi LJubomir i Stanisav 13. septembra 1948. god. izvršiše podelu očeve imovine. Zemlju podeliše na po pola. Podelu ozvaničiše u Opštinskom sudu u Prokuplju, Rešenjem OB br. 1086/57, od 16. decembra 1957. god; a prema posedovnim listovima br. 141 u ataru sela Tulare, Katastarske uprave Prokuplje, i br. 189 u ataru sela Donje Točane, Katastarske uprave Kuršumlija.

Na sudskoj raspravi Živojin izjavi da od nepokretne imovine za sebe ne uzima deo, pošto on prima invalidninu i nadoknadu za Karađorđevu zvezdu sa mačevima, te dozvoljava sinovima da celokupnu nepokretnu imovinu podele na ravne časti. Takođe, izjaviše i Živojinove ćerke Malina i Zorka da se slažu sa ovom i ovakvom podelom. I one ne traže za sebe deo imanja, koje se u Ugovoru pominje, što su svojim potpisom potvrdile.

Bez prisustva ostalih članova porodice i drugih lica braća odlučiše i o podeli ostatka u posedu Živojinove imovine. Kako se dogovoriše tako i na papir zapisaše .

U nasleđe svojim potomcima Živojin ostavi, osim deljive imovine, i neuništivo sećanje na čoveka kog su krasili dostojanstvo, hrabrost, mudrost i humanost.

Posle podele domaćinstva na dva dela Živojin ostade da do kraja života živi u staroj kući sa mlađim sinom Stanisavom. Pred sam kraj njegovog života, Narodni odbor Opštine prokupačke, Rešenjem br.116 od 24 maja 1960. god. priznade mu pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu. Istini za volju, humano i korisno, nema šta, ali "kasno Marko na Kosovo stiže".

Obično život sretnih ljudi završava ostvarenjem ličnih planova. Lagano, prosto neosetno sustiže i starost, a onda i neumitna smrt. Upravo tako je i Živojinu u 80. godini života, 6. oktobra 1960. god. u 13.00 časova, prestalo da kuca plemenito srce. Srce seljaka, kolara, vodeničara, ratnika i priznatog junaka Otadžbinskih ratova.

Posmrtni ostaci Živojina sahranjeni su u seoskom groblju u selu Tulare. U znak sećanja i zahvalnosti za učinjeno u životu, sinovi LJubomir i Stanisav podigoše mu nadgrobni spomenik od belog mermera.

Umro je ne tako bogat da bi mu siromašni zavideli, ni tako siromašan da bi ga bogati sažaljevali. Čista obraza i uspravnog stasa.

Živojinovo i Radino potomstvo iznosi: 134 lica: 3 sina, 2 ćeri, 17 unuka, 13 unuka, 31 praunuka, 24 praunuke, 21 čukununuka, 23 čukununuke.

Top

LJUBICA MILOVANOVIĆ(130)

LJUBICA MILOVANOVIĆ, supruga Nikole Milovanovića, rođena je 22. avgusta 1887. god. u selu Belo Polje, kraj Kuršumlije, od oca Miloja i majke Vasilije Nešić. U dvadesetiprvoj godini života 31. oktobra 1908. god. udade se za Nikolu u selo Tulare. U braku dece nisu imali.

Ponosna i stasita, a u duši vrlo nežna, humana i dobroćudna žena uživala je ogroman ugled u selu. Svoju humanost posebno je ispoljavala prema deci vanbračno rođenoj, osobito u vremenu Bugarske okupacije Srbije za vreme Prvog svetskog rata. Vrlo često joj je ukazivana čast kumovanja takvoj deci. Aktivno je učestvovala u pružanju materijalne pomoći borcima Topličkog ustanka (1917. god.). NJeno plemenito srce prestade da kuca 6. novembra 1961. god. sa navršenih 74 godina, 2 meseca i 15 dana života. Sahranjena je na seoskom groblju u Tularu. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik .

Top

NIKOLA MILOVANOVIĆ(13)

NIKOLA MILOVANOVIĆ, po rođenju treće dete Marjana i Draginje Milovanović, rođen je 26. februara 1884. god. u selu Tulare. Pored bavljenja poljoprivredom, radio je i kolarski zanat. Učesnik je balkanskih ratova. U otadžbinskom ratu 1914. god. učestvuje kao redov u sastavu 4.bat. Moravskog artiljerijskog puka. Ukazom N0-151.855 od 5. aprila 1920. god. odlikovan je Albanskom spomenicom, zavedenom u kancelariji kraljevskih ordena pod brojem K.O. N0-1.475 od 6. juna 1940. god. Učesnik je Solunskog fronta.

Oženio se LJubicom Nešić iz Belog Polja. U braku dece nisu imali. Potkraj 1948. godine usvojio je Radoslava, najstarijeg LJubinog sina, kome je ostavio u nasledstvo svu svoju imovinu, za doživotno izdržavanje. Umro je u 83. godini života, 4. marta 1966. god. u 11,00 časova. Sahranjen je na seoskom groblju u selu Tularu. Na mestu sahrane podignut mu je nadgrobni spomenik.

Top

STANOJE MILOVANOVIĆ(115)

STANOJE MILOVANOVIĆ, po rođenju peto dete Mirka i Vukene Milovanović, rođen je 29. aprila 1904. god , u selu Tularu. NJegov dečji razvoj biva u desetoj godini života zapljusnut vihorom Prvog svetskog rata.

Pre odsluženja vojnog roka, Stanoja roditelji žene devojkom iz komšiluka Danicom Krpić, koja u istoj godini umre.

Teške posleratne godine i opšta ekonomska kriza u zemlji odvede Stanoja na poslove državne službe. Zapošljava se u Beogradu u gradskom saobraćajnom preduzeću, kao kondukter, a kasnije kontrolor.

Nešto više od godinu dana od Daničine smrti ženi se Milunkom Veljković rodom iz Bresničića. Ona mu rodi dvoje dece: Vilu i Velibora. Nakon devetogodišnjeg života u braku, Stanojevu kuću i ovoga puta obavi tuga i bol. Umre mu i druga žena.

Stasit, krupnih crnomanjastih očiju, korpulentnog izgleda, intelektualno nadaren, u krugu prijatelja i poznanika uživao je veliki ugled. Premda je imao samo završena četiri razreda osnovne škole važio je za obrazovana čoveka. U slobodnom vremenu bavio se pružanjem administrativno pravnih usluga građanima. Ti poslovi su mu doneli i nadimak "Ćata".

Posle Milunkine smrti stupa u brak sa Stankom, rodom iz Velikog Borka, s kojom živi u braku 12 godina. Nakon njene smrti stupa u brak sa Katarinom, rodom iz Šapca, koja mu ostaje veran bračni saputnik do kraja života.

Tokom svoje službe zajedno sa sinom Veliborom i ostalim ukućanima izgrađuje 1956. god. kuću u selu Tularu

Zbog bolesti odlazi u invalidsku penziju. U penziji se i dalje bavi određenim adninistrativno-trgovačkim poslovima, kojima upotpunjuje porodični budžet. Iznenada, u svojoj 63. god. života, u porodičnoj kući u Beogradu na Dušanovcu, oko ponoći 1. juna 1966 . god. prestade da kuca njegovo plemenito srce. Posmrtni ostaci preneti su mu u Tulare gde su sahranjeni na seoskom groblju. Na mestu sahrane podignut mu je nadgrobni spomenik sa umetnički ucrtanim njegovim likom na crnom granitu

Top

KATA PEKOVIĆ(111)

KATA PEKOVIĆ, po rođenju prvo dete Mirka i Vukene Milovanović, rođena je 7. februara 1900. god. u Tularu. U dvadesetoj godini života udata je za Profila Pekovića u Tovrljane. U braku sa njime rodi šestoro dece: LJubomira, Milunku, Radovana, LJubinka, Miodraga i Jovana. Umrla je 8. avgusta 1967. god. u Tovrljanu, gde je i sahranjena. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik. NJen životni vek trajaše 67 godina, 6 meseci i 13 dana.

Top

KATARINA MILOVANOVIĆ(1150000)

KATARINA MILOVANOVIĆ - KAJA, supruga Stanoja Milovanovića, rođena je 1897. god. u Šapcu. Živela je u Beogradu. Posle smrti treće Stanojeve žene udaje se za njega 1948. god. Odana svome mužu biva mu životni saputnik sve do njegove smrti. Preranu i iznenadnu Stanojevu smrt doživljava kao gubitak dela sebe. Posle Stanojeve smrti neizmernu ljubav prema njemu ispoljavala je kroz nesebično poštovanje članova njegove mnogobrojne familije. U braku dece nisu imali. Umrla je u Beogradu 1979. god. u 76 god. života. Sahranjena je na Novom beogradskom groblju. Za života je podigla sebi nadgrobni spomenik.

Top

NADEŽDA TODOROVIĆ(112)

NADEŽDA TODOROVIĆ - NALKA, po rođenju drugo dete Mirka i Vukene Milovanović, rođena je 1. juna 1901. god. u Tularu. U dvadesetoj godini života udaje se za Milenka Todorovića u Donje Točane. U braku rodi šestoro dece: Dragoslavu, Dragoslava, Mirjanu, Miljojka, Zoricu i Slavu. Umrla je 1. septembra 1977. god. sa navršenih 76 godina i 3 meseca života. Sahranjena je na groblju u selu Donje Točane. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik.

Top

ALEKSANDAR MILOVANOVIĆ(15)

ALEKSANDAR MILOVANOVIĆ, po rođenju peto dete, Marjana i Draginje Milovanović, rođen je 15. marta 1893. godine u selu Tularu. Pored bavljenja poljoprivredom, sa bratom Živojinom izvesno vreme radio je u zajedničkoj vodenici. Završetkom osnovne škole, Aleksandra roditelji dadoše na šnajderski zanat kod Hranislava Radosavljevića iz Tulara. U kasnijem životu poznavanje ovog zanata dobro mu je došlo za upotpunjavanje porodičnog budžeta.

Mesec dana posle objave rata , pozvaše ga 29. avgusta 1914. god. na služenje kadrovskog roka. Veštinu ratovanja savladao je u 14.četi 80.peš. puka. Sa svojim saborcima pređe peške celu Srbiju i Albaniju. Stiže do Drača. Nešto kasnije beše prebačen u Francusku na oporavak, gde se nalazi sve do 1919. god.

Nosilac je "Albanske spomenice", kojom se kaže:

-NJegovo Veličanstvo, Aleksandar Prvi, po milosti Božjoj i volji narodnoj, Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, Blagovoleo je Ukazom svojima od 06. novembra 1921. god. F.A.N0-49221, na predlog Ministra vojnog i Mornarice, a na osnovu Ukaza od 5. aprila 1920. god. F.A.O. N0-151.855, za vernost Otažbini 1915. god. odlikovati svoga ratnog druga : redova 19. pešadijskog puka Milovanović M. Aleksandra, Albanskom spomenicom, što mu ovim potvrđuje.

KON0-1.475. 06. juna 1940. god. Kancelar Kraljevskih ordena

U Beogradu Panta Merfinski, s.r.

Posle rata, Aleksandar pored poljoprivrednih poslova i bavljenja šnajderskim zanatom obavlja poslove agenta Društva za prodaju singer šivaćih strojeva BORN & Ko. Vršeći ovaj posao, tokom godina stekao je veliki broj poznanika i prijatelja širom Topličkog sreza.

Oženio se Vinkom Šutanovac, rodom iz Tulara. U braku dece nisu imali, pa su 1951. god. usvojili Dragoljuba, trećeg sina LJubomira Milovanovića, kome ostaviše u nasledstvo svu svoju imovinu, za doživotno izdržavanje.

Donošenjem zakona o materijalnom obezbeđenju i zdravstvenoj zaštiti učesnika NOR-a i ranijih ratova , nakon nešto više od pola veka, društvo se seti da pripomogne već zaboraljenim ratnicima sa Cera i Kolubare, Kajmakčalana, Dobrog Polja i Veternika.

Rešenjem UPI-PR -03-586-190/74. od 12. februara 1974. god. Sekretarijat za društvene delatnosti Skupštine opštine Prokuplje priznade Aleksadru pravo na materijalno obezbeđenje u iznosu od 448,35 din. s pravom korišćenja od 1. marta 1974. god.

Umro je u 85. god.života, 29. juna 1978. god. u 6,00 časova. Na mestu sahrane u selu Tularu podignut mu je nadgrobni spomenik.

Top

LJUBICA TATIĆ(14)

LJUBICA TATIĆ, po rođenju četvrto dete Marjana i Draginje Milovanović, rođena je 13. septembra 1887. god. u selu Tularu. Udata za Tijosava Tatića iz Tulara. U braku porodiše osmoro dece: Kosu, Budu, Milku, Stanku, Milosava, Bosiljku, Milenku i Milosiju. Umrla je u 93 godini života, 27. februara 1979. god. u 06,00 časova. Na mestu sahrane u selu Tularu podignut joj je nadgrobni spomenik.

Top

VINKA MILOVANOVIĆ(150)

VINKA MILOVANOVIĆ, supruga Aleksandra Milovanovića, rođena je 25. juna 1898. god. u selu Tularu od oca Sime i majke Jasne Šutanovac. U dvadesetidrugoj godini života udala se za Aleksandra, 15. oktobra 1920. god. U braku dece nisu imali. Dve godine posle Aleksandrove smrti i njeno srce prestade da kuca, 15. maja 1980. god, sa navršenih 81 godinu, 10 meseci i 20 dana života. Na groblju u Tularu podignut joj je nadgrobni spomenik.

Top

DRAGOLJUB MILOVANOVIĆ(1214)

DRAGOLJUB MILOVANOVIĆ, po rođenju četvrto dete LJubomira i Jelene Milovanović. Rođen je 29. septembra 1929. god. u selu Tularu. Osnovnu četvorogodišnju školu za vršio je u Tularu, a nižu poljoprivrednu u Prokuplju. Vojni rok služio je u Konjičkoj školi rezervnih oficira u Aleksincu i Nišu. Stalni radni odnos zasniva u poljoprivrednom dobru u Prokuplju, a po odsluženju vojnog roka nastavlja rad u Oblačini, gde ostaje do kraja svog života.

U jesen 1951. god. prihvata poziv od strane Aleksandra i Vinke Milovanović da ih doživotno izdržava, a za uzvrat dobija u nasledtvo celokupnu njihovu imovinu. Iste godine ženi se Maricom Milićević iz Tulara, koja mu u braku rodi tri ćeri: Dušicu, Vericu i Snežanu.

Revnostan na poslu, društveno angažovan, politički aktivan, dobar prijatelj i nežan roditelj, samo su deo epiteta koje njegova ličnost zaslužuje. U društvu poznanika je bio vrlo omiljen i cenjen. Maksimalnim radom i nesebičnim zalaganjem u rezervnom sastavu Oružanih snaga SFRJ stekao je čin kapetana prve klase. Više godina je postavljan za vršioca dužnosti Komandanta štaba predvojničke obuke na teritoriji prokupačke opštine.

Nesreća se ne priziva, uvek dolazi sama. Na povratku sa posla, u selu Rožina, u sopstvenim kolima biva pokošen prikolicom natovarenom građevinskim materijalom vozila koje je išlo iz suprotnog smera. Tog kobnog 1. avgusta 1980. god. prestala je sva njegova dobrota i ljubav koju je neizmerno delio sa drugima. Započeti planovi, čežnje i nadanja ostali su nedovršeni u neumornom radniku i humanisti. Umro je u 51. godini života. Sahranjen je u selu Tularu. Na mestu sahrane podignut mu je nadgrobni spomenik.

Top

LJUBOMIR MILOVANOVIĆ(121)

LJUBOMIR MILOVANOVIĆ , po rođenju prvo dete Živojina i Rade Milovanović, rođen 31. decembra 1902. god. u Tularu. Svoje detinjstvo i dečaštvo provede u uzavrelom vremenu . Već od desete godine starosti, očevim odlaskom u Prvi balkanski rat pa nadalje, biva prinuđen da se intenzivnije bavi i onim poslovima koji po prirodi težine pripadaju odraslim osobama. Ratne prilike su neminovno uticale na njegovo brzo psihofizičko sazrevanje.

Stasitog, naočitog i umno darovitog momka, pre odsluženja kadrovskog vojnog roka 4. juna 1922. god. roditelji žene mladom osamnaestogodišnjom Jelenom Bićanin iz Alabane. U sretnom braku porodiše desetoro dece. Tri kćeri: Leposavu, Ranku i Radu; i sedam sinova: Radoslava, Vukomana, Dragoljuba, Stojana, Stojmena, Milana i Radovana.

U samostalnoj zanatskoj radnji, kod svog oca, LJubomir završava kolarski zanat, kojim se bavi vrlo uspešno sve do odlaska u državnu službu. Jedno vreme kolarski zanat obavlja u Velikoj Plani u saradnji sa majstorom Ognjanom Markovićem iz Tulara.

Napuštajući kolarski zanat dalje službovanje nastavlja u graničnim jedinicama na jugoslovensko-bugarskoj granici, gde provodi oko godinu i po dana. Iz granične službe odlazi u Beograd i tom prilikom zapošljava se u Ministarstvu prosvete kao služitelj u Prvoj ženskoj gimnaziji, gde ostaje sve do kraja 1942. god. Opšta ljudska stradanja koja su zadesila celu zemlju i ratne prilike utiču na LJubomirovo napuštanje Beograda i zapošljavanje na istim poslovima u kuršumlijskoj gimnaziji, gde se zadržava kraći period, a potom službu nastavlja u prokupačkoj gimnaziji u kojoj stiče starosnu penziju 1967. godine.

Kraj penzionerskog života provodi u rodnom selu Tularu. Neumitna smrt ga je zadesila u putničkim kolima u centru grada Prokuplja, pri povratku sa sinovima iz bolnice svojoj kući. Tog hladnog 13. decembra 1981. god . u 10,00 časova prestade da kuca LJubomirovo plemenito srce u 79. godini života. Sahranjen je u Tularu gde mu je podignut nadgrobni spomenik.

Top

JELENA MILOVANOVIĆ(1210)

JELENA MILOVANOVIĆ, supruga LJubomira Milovanovića, rođena je 7. marta 1904. god. u selu Alabana kod Blaca, od oca Dragoljuba i majke Rakine Bićanin. U osamnaestoj godini života, 4. juna 1922. god. udade se za LJubomira u Tulare. U sretnom braku rodi desetoro dece, sedam sinova: Radoslava, Vukomana, Dragoljuba, Stojana, Stojmena, Milana i Radovana, i tri ćeri: Leposavu, Ranku i Radu. Najmlađa ćerka Rada umre joj 14 dana po rođenju.

Jelena se odlikovaše vrednoćom u radu i strogovaspitnim, ali pravičnim odnosom u vaspitanju svoje dece. Mi koji ne besmo njena deca u kući smo je doživljavali kao svoju drugu majku. Inače, pored toga što nam je bila strina, u srodstvu po ocu, po majci nam je bila tetka. Sva deca iz naše kuće oslovljavala su je sa nana. U vremenu mog detinjstva, kada bejasmo u zajednici sa stričevom porodicom, u kući je vladao kult starijeg. Sećam se dobro, glava porodice deda Živojin je u toku večere određivao zadatke članovima domaćinstva za naredni dan. Pošto behu dve snaje, njihov zadatak se unapred znao. Obavljanje kućevnih poslova, prevashodno briga o deci, posebno o najmlađoj, a bogme, vrlo često i pružanje pomoći u radu na njivi i polju. Spremljeni ručak donosile bi uz pomoć najmlađe dece radnicima, pa kad bi se završio obed, pripomagale bi u radu ostalim radnicima. Domaćice su se naizmenično starale o zajedničkim obaveza u kući. Jedne sedmice se jedna brinula za kuvanje hrane i pečenje hleba, dok je druga vodila brigu oko muže krava i ovaca i spremanja belog smoka. Mi, posebno mlađa deca, valjda po prirodi, uvek bi se više ulagivali i umiljavali onoj domaćici koja je te sedmice vršila poslove bačice. I ako su naše dve porodice 1947. god. brojale 18 članova, duh sloge se iznad svega ispoljavao. Ne daj bože, jetrve nisu smele i kad bi htele da podvajaju decu. Odeća i obuća je kupovana podjednako svima, imajući u vidu uzrast. Istina mi koji smo bili mlađi, u većini slučajeva dobijali smo od starijih već omaljenu, a često i iznošenu odeću. To su bila vremena velikog društvenog i porodičnog siromaštva. Svaki dinar se više puta okretao u ruci, prebrojavao i prebacivao iz džepa u džep pre nego što bi se potrošio. Sušne i gradobite godine začinjene sa poplavama i posleratnim državnim nasilnim otkupima, raznim porezima i prirezima bez regulisanog zdravstvenog socijalnog i penzionog osiguranja dovodili su u položaj seljačka domaćinstva, pa i naše roditelje, na stalno razmišljanje da svoju decu što pre osposobe putem školovanja za samostalan život i zaposle u grad, bilo gde, samo van poljoprivrede. Verna slika društvenog stanja ondašnjeg sela u potpunosti se i na našu porodicu odrazila. Svi smo mi, po završenoj školi, kako je ko pristizao, uz pomoć roditelja odlazili na privremeni ili stalni poso u grad. Roditelji su ostajali na već ispošćenoj i na zastareli i primitivan način obrađivanoj zemlji.

Staračka domaćinstava na selu preovlađuju. Tako i Jelena svoju duboku starost dočeka u selu Tularu sama sa suprugom. Izvesno vreme posle LJubomirove smrti (13. 12. 1981. god.) živi naizmenično kod sinova Radoslava, Vukomana i Stojana da bi svoj životni vek završila u neizmernoj pažnji s dužnim poštovanjem kod sina Stojmena i snaje Vojke u njihovom stanu u Prokuplju. Pogibija sina Dragoljuba (01. 08. 1980. god) donese tugu i neizmernu bol porodici, a majci slomi duh i telo i zaledi srce. Starica već iznemogla i skrhana bolom, bez nade za bolju budućnost i srećniji život, pomirena sama sa sobom ispusti dušu 17. februara 1985. godine, u Prokuplju sa navršenih 80 godina, 11 meseci i 10 dana života. Posmrtni ostaci te plemenite velike majke sahranjeni su na groblju u Tularu. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik u znak sećanja i večne zahvalnosti za svu dobrotu i ljubav.

Top

MARTA VASIĆ(116)

MARTA VASIĆ, po rođenju šesto dete Mirka i Vukene Milovanović, rođena je 1. marta 1906. god. u Tularu. Napunivši dvadeset godina života udade se za Dragutina Vasića u Belo Polje. U braku sa Dragutinom rodi dve ćeri: Miroslavu i Nadeždu. Ta divna, intelektualno nadarena žena oštrog pogleda, s vidno izraženim osmehom na usnama rumenog lica, s naglašenim gracioznim pokretima pri hodu i razgovoru i ponosnim držanjem, plenila je pažnju i iznuđivala poštovanje prijatelja i rodbine. Mi, deca njenog roda iz milošte zvali smo je šeta, umesto teta. Kraj svoga života, sa suprugom, prožive u sagrađenoj kući u Kuršumliji, u zajedničkom domaćinstvu sa svojom mlađom ćerkom Nadeždom i zetom Zdravkom. Umre 1986. god. u 80 godini života u Kuršumliji. Na mestu sahrane podignut joj je zajednički nadgrobni spomenik sa suprugom Dragutinom.

Top

STADIJA MILOVANOVIĆ(12120)

STADIJA MILOVANOVIĆ, supruga Radoslava Milovanovića, rođena je 24. aprila 1925. god . u selu Belo Polje, od oca Dragutina i majke Kadeve Nešić. U dvadesetitrećoj godini života udade se za Radoslava u Tulare. U braku rodi četvoro dece, tri ćeri: Biserku, Nevenku i Spomenku, i sina Božura, koji porođenju žive samo petnaest dana. U svom životu obavlja poslove domaćice. Zajedno sa suprugom Radoslavom bavi se i ostalim seljačkim poslovima. U granicama psihofizičkih mogućnosti maksimalno se angažuje u nezi i brizi svoga tetka Nikole i tetke LJubice, koji ne imadoše poroda pa uzeše Radoslava da ih doživotno izdržava. I pored toga, što je bila slabijeg zdravstvenog stanja svesrdno se trudila u održavanju domaćinstva. Zastoja u kući i polju za njenog života nije bilo. Sve na vreme beše obrađeno, poorano, posejano, okopano, pobrano i u ambar spremljeno.

Kako su godine prolazile, zdravstveno stane Stadijino sve više i više se pogoršavalo. I pored maksimalnog zalaganja i pružanja pomoći u lečenju u kućnoj i bolničkoj nezi, pomoći joj nije bilo. U prokupačkoj bolnici 2. marta 1986. god, okružena pažnjom najmilijih, ispusti dušu sa navršenih 60 god, 10 meseci i 6 dana života. Sahranjena je na seoskom groblju u Tularu. Na mestu sahrane podigoše joj nadgrobni spomenik, u znak neizmerne tuge, sećanja i večne zahvalnosti za učinjeno.

Top

MIRJANA MILOVANOVIĆ(12520)

MIRJANA MILOVANOVIĆ, supruga Slavoljuba Milovanovića, rođena je 5. avgusta 1935. god . u selu Bace, od oca Ratka i majke Milike Radosavljević. U dvadesetipetoj godini života udade se za Slavoljuba u Beograd. Promenom mesta boravka iz sela u grad, pred njom se otvorio urbano i sociološki novi životni prostor. Prostor novih saznanja, dinamičnijeg života i odnosa među ljudima. Vrednoća, marljivost, skromnost i komunikativnost upotpunjeni njenim skladnim izgledom i stasom u mnogome su doprineli njenom vrlo brzom adaptiranju u novu sredinu. I pored toga što nije posedovala osnovno školsko obrazovanje, ometena ratnim prilikama u zemlji i svatanjem u porodici, samoinicijativno je naučila da čita i piše. Pre udaje, a i kasnije pored kućevnih poslova bavila se šivenjem, posebno ženske gardarobe. Poznavanje ovog zanata mnogo joj je doprinelo u upotpunjavanju kućevnog budžeta.

Mirjana je bila žena srednjeg rasta, crnjomanjastog izgleda, sa izrazito bujnom talasastom kosom, crne boje, brzih ruku skladnih pokreta. Mentalno obdarena za humor i šalu. Duševno ispoljavan nemir sa postojećim materijalnim stanjem, kod nje je inicirao maksimalno zalaganje u radu. Svaki posao kojem je pristupala, obavljala je s velikim entuzijazmom i ljubavlju, što je rezultiralo postizanjem velikih uspeha. I ako je stupanjem u brak stalno živela u gradu, povremenim dolaskom na selo, kod svekra i svekrve, bez ustezanja prihvatala se i onih najtežih poljoprivrednih poslova. NJoj nije trebalo dva puta reći da ti je potrebna neka pomoć, odmah bih se prihvatila konkretnog posla.

I pored skromnih materijalnih mogućnosti sa suprugom izgrađuje porodičnu kuću u Železniku, koja ih oslobađa podstanarskog života, duhovne podređenosti i potvrđuje novi status građanina svog na svome.

U skladnom i složnom braku sa Slavoljubom rodila je dva sina: Dragana i Branislava.

Godine prolaze, deca se školuju i osposobljavaju za samostalan život. U društvu i porodici standard sve brže i brže raste. Vidno se ispoljava bolji život, kao posledica minulog rada. Atmosfera u kući odiše zadovoljstvom i ljubavlju, sve to traje do nemilog događaja. Iznenada joj najstariji brat Milomir umire, a ubrzo i otac i majka. Sve je to imalo uticaja na pogoršanje Mirjaninog, inače narušenog zdravstvenog stanja. Povišen krvni pritisak javlja se kao posledica bolesti krvotoka, što je postepeno, ali sigurno dovelo do totalne iznemoglosti organizma. U selu Tularu, pružajući pomoć obolelom svekru razbole se i sama. Posle neuspešnog lečenja u prokupačkoj bolnici biva prebačena u Gradsku bolnicu u Beograd. No, i tu pomoći za nju nije bilo. Nakon 13 dana bolovanja prestade da kuca njeno plemenito srce, 6. novembra 1987. god. sa navršenih 52 godine, 3 meseca i 1 dana života. Posmrtni ostaci te divne, vredne i dobroćudne žene milog pogleda s izrazima osmeha na licu sahranjeni su na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Na mestu sahrane podignut joj je nadgrobni spomenik u znak sećanja i zahvalnosti za neizmernu dobrotu, ljubav i rad.

Top

STANISAV MILOVANOVIĆ(125)

STANISAV MILOVANOVIĆ, po rođenju peto dete Živojina i Rade Milovanović, rođen je 23. juna 1912. god . u Tularu. U svedočanstvu iz četvrtog razreda osnovne škole, u selu Tularu, upisni br. 41 školske 1922/23. god. vidljiv je odličan uspeh, primerno vladanje i pohvalna vrednoća. Vojni rok odslužio je u Rajlovcu kraj Sarajeva u ratnom vazduhoplovstvu. Pored rada na svom poljoprivrednom imanju, u određenim vremenskim periodima radio je i kolarski zanat. Intenzivno se bavi zanatom od 1. marta 1936. do 13. marta 1939. god. u radionici Spasoja Petrovića. Posle Drugog svetskog rata, poslovima ovog zanata delimično je upotpunjavao prihode svoje porodice, uglavnom u vansezonskom poljoprivrednom periodu.

U dvadesetdevetoj godini života, kada je Simovićeva vlada naredila mobilizaciju , Stanisav se na poziv vojnih vlasti odmah odazvao. Stupa u redove Jugoslovenske vojske. Usled nespremnosti Jugoslovenske armije za savremeni rat, polovično, neplansko i neefikasno sprovođenih vojnih mera dovelo je celu zemlju do totalne kapitulacije. Veći deo Jugoslovenske armije bio je pred raspadom. Direktiva Vrhovne komande od 10. aprila, upućena svim jedinicama, da se bore samoinicijativno ma gde budu došle u dodir sa neprijateljem, nije ni stigla do njih. Jedinice i komande jedna za drugom počele su se predavati neprijatelju. Tako se i komanda jedinice u kojoj se nalazio Stanisav, u reonu Trstenika predala 22. aprila 1941. god. Sva vojna oprema, naoružanje i tehnika predati su nemačkim okupacionim vlastima, a vojni obveznici odvedeni u već formiran vojni logor u Kruševcu. Nakon dva meseca zadržavanja prebačen je u Nemačku u zarobljenički logor Sandbostel Stalag 10B u blizini Bremena, sa zarobljeničkim brojem 107.749. Oslobođen je 7. maja 1945. god. Vratio se nazad u domovinu čim su mu saobraćajne prilike omogućile 27. avgusta 1945. god . Kući stiže 29. avgusta 1945. god.

Povratkom iz zarobljeništva Stanisav nastavlja rad na poljoprivrednom imanju. U zajednici sa bratom LJubomirom, odnosno njegovim sinovima radi u vodenici. Došavši u vrlo teške materijalne prilike i zbog povećanih troškova održavanja vodenice, 28. maja 1956. god. braća odlučiše da ustupe rad u vodenici Miloradu Dragoviću iz Viča. Davanjem vodenice pod zakup na jednu godinu ugovarači se složiše da zakupac sam dovede vodenicu u ispravno stanje i snosi sva potraživanja od strane države. Istekom ugovornog roka zakupac vodenicu predade u ispravno stanje. Dalji rad u njoj nastaviše Stanisav sa bratancima sve do druge polovine 1958. god . kada im beše od strane Regionalne vodne zajednice izvršena zabrana. U rešenju je naveden kao razlog smanjenje uzroka koji su doprinosili širenju poplava u slivu reke Toplice. Ovim rešenjem prestaše poluvekovne muke oko održavanja vodenice.

Osnovna i najvažnija preokupacija Stanisavljeva, sa njegovom suprugom Stanom, s kojom stupi u brak 24. novembra 1930. god, bila je vaspitavanje i školovanje dece. U braku porodiše osmoro dece: Milovana, Slavoljuba, Slavku, Jugoslavku, Kovinku, Jeroslava, Ružicu i Srboslavu.

Po ugledu na druge ljude u selu zajedno sa svojim bratom LJubomirom i njegovim sinovima Radoslavom i Dragoljubom, a uz pomoć svojih sinova, od 14. do 17. avgusta 1972. god. iskopa bunar u ataru takozvanom "Voinova njiva", i dovede pitku vodu, da prirodnim tokom teče do kuće.

Rešenjem Republičke samoupravne interesne zajednice penzijskog i invaliskog osiguranja radnih ljudi koji samostalno obavljaju delatnost ličnim radom br. 28.065 od 23. maja 1987. god. Stanisav postade korisnik starosne penzije. Visina penzije na dan njegove smrti iznosila je 14.792 dinara. Upravo toliko da se za istu nije moglo kupiti 1 kg. kafe. Međutim i tako simboličan iznos zadovoljavao je njegovu dušu. Posle tako napornog života: ratovanja; služenja u zarobljeničkim logorima; učestvovanja u akcijama ratom opustošene zemlje; odvajanja poslednjeg zrna poljoprivrednih proizvoda za obavezni otkup; rad u nehigijenskim, posebno zimskim uslovima u vodenici; školovanje i zapošljavanje svoje dece i drugo. Ostvarivanje prava na starosnu penziju, bila je za njega potvrda priznanja svih životnih napora, stradanja i nedaća.

(sleva na desno: Vinka, Stanisav, Stana i dete Slavoljub)

Međutim, kako to u životu obično biva, sreća koja natapa dušu ne traje dugo. Ostvarenjem životnih planova, čovek počinje da se sve više i više miri sam sa sobom. Antagonizmi se smanjuju do potpunog nestanka, kada i on prestaje više da bude vlastita suprotnost.Na bolesničkoj postelji, okružen svojom decom i ženom u snu, u 75. godini života, 28. novembra 1987. god. u 21,50 časova u svojoj kući u Tularu, prestalo je da kuca njegovo plemenito srce. Na mestu sahrane u selu Tularu podignut mu je nadgrobni spomenik.

Top

STANA MILOVANOVIĆ(1250)

STANA MILOVANOVIĆ, supruga Stanisava Milovanovića. Rođena je 12. maja 1910. god. u selu Alabana, od oca Obrena

Duhovne sposobnosti nasleđujemo prevashodno od majke. Svakog trenutka, skoro podjednako kao dete i odrastao čovek, osećao sam ljubav i njeno lebdenje nadamnom. Neizmerno se trudila i nesebično trošila da na nas prenese sve što je u sebi najbolje imala. Mi smo podjednako od nje osećali ljubav, patnju, bol i tugu, njenu čežnju, radost, neraspoloženje i žalost. To je u nama ostavljalo neuništive tragove koji su se ispoljavali poput klica, iz kojih su izrastale i razvijale naše karakterne osobine što ih nesvesno mi prenosimo potomstvu.

Naša majka, kao svaka, u nadahnutom izrazu lica imala je suviše nežnosti i dobrote. Bila je žena oštrog uma, puna mudrosti i blagih očiju, koje su neprestano gledale u budućnost svoje dece. Sa velikom tačnošću predviđala je misli drugih o njoj, pa se u tom svetlu i ophodila. Glas joj beše tih, na momente jedva čujan, ali jezgrovit i duboko prodoran. Govorila je samo onda kada su svi drugi ćutali. Pored majke vaspitača, mi smo je u porodici doživljavali kao intelektualno jaku ličnost i duhovnog vođu. Znala nam je, kao deci, a i kasnije, divne priče pričati: o narodnim junacima i bojevima; o carevima, prinčevima i lepim princezama; o vilama i pastirima; o anđelima, đavolima i kaluđerima; o krštenjima, svadbama i sahranama, a nadasve o moralnom i poštenom ljudskom životu.

Sva moja nastojanja da prikažem majčin lik iz mlađih dana ostajala su bezuspešna. Pri samom pokušaju uvek mi se u svetlu istine o njoj javljao lik starice u poodmaklim godinama. Bila je osrednjeg rasta, suvonjavog lica, uskog struka, sede kose, blagonaklonih očiju smeđe boje, sa rukama izrazito tankim i uvek spremnim za rad.

NJen lik u očima mojim, posmatran u bilo kom dobu, ispoljavao je ogromnu vremensku distancu. Za mene je ona uvek bila stara mudra majka, podjednako u četrdesetoj kao i u sedamdesetoj godini života. Nešto što ne mogu nikako smetnuti s uma to su susreti s njom. Bilo da smo se sastajali ili rastajali oči su joj bile prepune suza. Pri ispraćaju bile su to suze tuge, a pri ponovnom susretu suze radosnice. U oba slučaja, ne uvek uspešno, pokušavao sam duboko u sebi da prikrijem odraz nasleđenih njenih osobina, skrivanjem vlastitih suza u očima. Međutim, mladalačko lice sa zajapurenim obrazima odavalo je moje psihičko raspoloženje. Srce mi se kao i njeno cepalo od tuge pri rastancima, a praznina koja je nastajala istovremeno, ispunjavana je majčinom ljubavlju. Takvo nadahnuće uvek me je iznova sve jače i jače vezivalo do poslednjeg njenog časa.

Rastanci sa majkom bili su izrazito sentimentalni. Pred polazak od kuće uvek sam je molio da ne plače na železničkoj stanici. Naravno, uvek mi je davala obećanje. Bol srca i tuga u duši nadjačavali su dato obećanje. Dolaskom na stanicu reči su mi nestajale. Grlo mi se sve više i više stezalo, do bola. Misli su zastajale. Činilo mi se da više nisam imao šta da joj kažem. Ti trenuci trajali su večno. Sekunde ko minuti, a minuti su se protezali u nedogled. U jednom momentu sve se završavalo. S majčinih mekih usana, jedva čujno otrgle su se reči:

- Doviđenja sine!

- Čuvaj se, dete moje!

Polaskom voza sa stanice lokomotiva je huktala, majčine dalje poruke i saveti nisu se razaznavali od buke. Ulaskom u vagon žurio sam da glavom, što pre izvirim kroz najbliži prozor i bacim pogled na sve koji su ostali na peronu. Obično pre ostalih ugledao bih majku, koja je na glavi uvek nosila jagluče zagasite boje. Nepomično je i dalje stajala na istom mestu sa koga smo se rastali, s uzdignutim rukama u pravcu kretanja voza, koji je odmicao sve brže i brže. Stajala bi sa pogledom uperenim prema poslednjem vagonu, sve dok voz nije zamakao izvan njenog vidokruga. U tom času osećao sam njene misli i želju da me još jednom stisne k sebi i pomiluje po kosi. Pošto je to bilo nemoguće, tiho bi uzdahnula i bezvoljno spustila uzdignute ruke, koraknula i bez reči očiju punih suza pošla našoj kući.

Običaji, norme ponašanja i materijalni uslovi života se neprekidno menjaju. Raste stepen obrazovanosti ljudi. Usavršava se tehnologija rada i proizvodnje. Širi se demokratija i sloboda čovekove ličnosti. Međutim, ono što je individualno i što ostaje u čoveku uvek isto i zadržava iste vrednosti, to je prirodna nadarenost duše i srca majčinog. To je njena večna sposobnost da voli, razume, vaspitava, štiti, pati i žrtvuje sebe za svoj porod. Naša majka u potpunosti imala je sve te epitete.

Umrla je u noći u 02,00 časa u 80 . godini života, 6. februara 1990. god. Za njenog života podigosmo joj zajednički nadgrobni spomenik sa očevim, u selu Tularu.

Top

VELIBOR MILOVANOVIĆ(1152)

VELIBOR MILOVANOVIĆ , po rođenju drugo dete Stanoja i Milunke Milovanović, rođen je 3. januara 1928. god . u selu Tulare. Baš kad mu beše šest godina i četiri meseca ostade siroče bez majke. Pohađa Državnu višu narodnu školu "Kralj Petar drugi" u Beogradu. U svedočanstvu iz četvrtog razreda, upisan pod br. 9. školske 1939/40. god, vidljiv je odličan uspeh sa opštom ocenom 4,75 i odlično vladanje. Završetkom osnovne škole upisuje se u prvi razred Sedme muške realne gimnazije u Beogradu. Završava razred s uspehom. Ratne prilike su imale vidan uticaj na njegovo dalje školovanje. Iz Beograda odlazi u selo Tulare, gde se zadržava sve do polaska na odsluženje vojnog roka. Vojni rok služi u VP 5065 LJubljana, od 28. oktobra 1948. god. do 25. novembra 1950. god, u rodu veza. Iz Armije izlazi sa činom desetara.

Mlad, crnomanjast, osrednjeg rasta, širokih ramena pun poleta i radne energije, povratkom iz armije stupa u novi život. Za životnog saputnika zaprosi lepu stasitu komšinicu Dikosavu Stevčić. U brak stupiše 26. oktobra 1951. god. Porodiše dvoje dece: Mariju i Zorana. Nezadovoljan svojim položajem i životom na selu, poput svoga oca otputova u Beograd. U službu stupa 1. decembra 1959. god. u osnovnu školu "Vuk Karadžić" u svojstvu pomoćnog službenika. Pošto mu je radno mesto uslovljavalo posedovanje potpune osmogodišnje škole 1. septembra 1961. god. upisuje se u "Drugu školu za osnovno obrazovanje odraslih" u Beogradu. S uspehom završava šesti i sedmi razred.

Nemiran Borin duh, propraćen izvesnim razmimoilaženjima u porodici vraća ga bliže rodnoj grudi. Uz očevu pomoć novo zaposlenje nalazi u Nišu u PTT saobraćaju. Rešenjem br. 05-4201/1 od 29. 6. 1969. god. određen mu je iznos ličnog dohotka na radnom mestu gradskog poštonoše. Na ovom poslu ostaje sve do svoje smrti.

Bora, kako smo ga iz milošti zvali, uživao je ugled čestitog i poštenog radnika. Premda mu poljoprivreda nije bila jača strana, posebno se odlikovao i sa uživanjem obavljao poslove košenja livada. U tom poslu bio je majstor u punom smislu te reči.

Poslednje dane života provodi u bolesti. Nakon dve hiruške intervencije na prostati, a bez vidnog poboljšanja, skrhan jakim bolovima, u beznadežnom stanju posle prijema u Gradsku bolnicu u Nišu 31. 01. 1992. god. skače sa prozora zgrade gde se na mestu gasi njegov život. Život tog divnog čoveka traje samo 64 godine i 28 dana. Teška tuga, bol i užas zavladaše u njegovoj kući. Punu čašu gorčine i jada, samo nedelju dana kasnije na istovetan način u sopstvenom stanu, prepunjava smrću njegova supruga Dikosava. Posmrtni ostaci Velibora i Dikosave preneti su u selo Tulare gde su sahranjeni na seoskom groblju. Na mestu sahrane podignut im je nadgrobni spomenik.

DIKOSAVA MILOVANOVIĆ, supruga Velibora Milovanovića, rođena je 1. novembra 1929. god. u Tularu, od oca Radmila i majke Miladinke Stevčić. U dvadesetidrugoj godini života, 26. 1. 1951. god. udade se za Velibora u Tulare. U braku rodi dvoje dece: Mariju i Zorana. Svoj život provodi kao domaćica u Tularu, sve do kraja 1969. god; a potom se preseljava sa decom u Niš, gde sa suprugom zakupljuju stan i u zajedničkom domaćinstvu žive kao podstanari. Dobijanjem društvenog stana na korišćenje izdižu svoj standard na viši nivo. Solidna materijalna osnova kućevnog budžeta, stvorena od suprugovljeve plate i dela prihoda dobivenih sa poljoprivrednog imanja iz Tulara, povoljno su uticali na poboljšanje načina življenja u porodici. Nakon završenog školovanja i zapošljavanja dece, a potom udajom i ženidbom, mogo se očekivati jedan mirniji i bezbrižniji život. Međutim razboljevanjem supruga i sve većim pogoršanjem njegovog zdravstvenog stanja, odnosi u porodici bivaju isprepleteni sve češćim nesuglasicama u dvosobnom stanu sedmočlane porodice. Iznenadna Borina smrt, izazvana samoubistvom, dovodi Dikosavu u nervno rastrojstvo i bezizlazno stanje. Samo sedam dana posle muževljeve smrti i Dikosava se odlučuje na kobnu smrt. U sopstvenom stanu skokom kroz prozor gasi joj se život 7. februara 1992. godine sa navršenih 62 godine, 3 meseca i 6 dana života. Sahranjena je na groblju u Tularu, gde joj je zajedno sa suprugom podignut nadgrobni spomenik.

Top

MALINA ĐORĐEVIĆ(123)

MALINA ĐORĐEVIĆ, po rođenju treće dete Živojina i Rade Milovanović, rođena je 3. maja 1906. god . u selu Tularu. Završila je četvorogodišnju osnovnu školu. Napunivši dvadesetijednu godinu života, po starim srpskim običaima, biva zaprošena a potom udata 10. juna 1927. god. u familiju Đorđević u selo Krčmare za Jovana. U sretnom braku supružnici porodiše osmoro dece; četiri kćeri: Tankosavu, Miroslavu, Jagliku i Pavliku i četiri sina: Radosava, Vitka, Vidosava i Ratka.

Prirodno nadarena, intelektualno jaka i snažna Malinina ličnost dolazila je do izražaja u svim prilikama. Posebno se isticala njena vaspitna uloga i dominantnost u krugu svoje porodice. NJena nadarenost za retoričko iskazivanje misli putem pripovedanja sa primesama komike, stavljali su je u centar pažnje prisutnih.

Za muževljevog života, svo vreme provodi u selu Krčmaru u mnogočlanoj patrijahalnoj zajednici. Pored uzgajanja i vaspitavanja dece, uporedo sa ostalim članovima porodice bavi se, prevashodno stočarstvom, a delom i obradom poljoprivrednog zemljišta. Posle Jovanove smrti (2. marta 1984. god.) Malina uglavnom svoj život provodi kod dece u Beogradu i Užičkoj Požegi. Poslednje dane života živi u Užičkoj Požegi, gde se razboljeva od moždanog udara. Život joj se gasi sa 87 godina i 2 meseca starosti, 3. jula 1993. god . Posmrtni ostaci te divne žene plemenitog srca preneti su iz Užičke Požege i sahranjeni u najužem krugu porodice na groblju u Kuršumliji.

Top

ZORKA POPOVIĆ(124)

ZORKA POPOVIĆ, po rođenju četvrto dete Živojina i Rade Milovanović, rođena je 2. oktobra 1908. god. u selu Tularu. Tek što navrši devetnaest godina roditelji je udadoše za LJubisava Popovića iz sela Tmava. U braku porodiše četvoro dece; tri sina: Miroljuba Miluna i Predraga i ćerku Zlatiju. Sreća u braku ne beše joj verni pratilac. Nakon dvanaest godina, pet meseci i četiri dana umre joj suprug. Na pleća krhke majke bez odmene nasloniše se četvoro nejači. Najstariji sin Miroljub imaše tek jedanaest godina, a najmlađi Predrag tri godine. Bejaše to vreme ratnih godina. Godina kada je Drugi svetski rat uveliko buktao Evropom i zveckao oružjem na vratima naše zemlje.

Vredna, marljiva i plemenita Zorka s mukom odnegova i izvede na put svoju decu. Duboku starost dočeka usamljena u porodičnoj kući svoga muža sa izvesnom dozom melanholičnosti za umrlim sinovima Predragom i Miroljubom. Poslednje dane svog života provede u staračkom domu u Prokuplju. U jutarnjim satima kobnog 23. decembra 1994. god. prestade da kuca njeno plemenito srce, kad napuni 86 godina, 2 meseca i 21 dan.

Posmrtni ostaci te divne žene, blagonaklonih očiju, nežnih ruku i milog lica sahranjeni su u selu Tmava.

Top

VILA SINĐELIĆ(1151)

VILA SINĐELIĆ, po rođenju prvo dete Stanoja i Milunke Milovanović, rođena je 14. avgusta 1926. god. u Tularu. U osmoj godini života umire joj majka. Svoje detinjstvo i devojaštvo provodi, manjim delom kod oca u Beogradu, a većim delom u selu Tularu kod babe i dede. Izrasta u oštroumnu, bistru i kulturno lepo vaspitanu devojku, nižeg rasta, crnjomanjastog izgleda, sa skladno izraženim krupnim očima, rumeno-belog milog lica, kose crne boje, skladnog hoda i s rukama nežnih pokreta. S nenapunjenih 20 godina života udaje se 24. februara 1946. god. za Dušana Sinđelića u Tulare. Bračnu zajednicu sa Dušanom započinje u Tularu, gde rodi tri ćeri: LJubinku, Gordanu i Zlatu. Posle izvesnog vremena po rođenju dece Vila i Dušan za svoje stalno mesto boravka izabraše Beograd. U sretnom i skladnom braku vaspitavaše, školovaše i osposobiše za samostalan život sve tri ćeri. Sreća im ne beše za dugo pratilac. U kuću se uvuče tuga. Razbole im se najmlađa ćerka Zlata. Ne beše joj leka, da preboli svoju bolest. Vilino i Dušanovo srce cepalo se od tuge i bola. Tog kobnog dana 10. juna 1974. u Državnoj bolnici u Beogradu zauvek ih napusti njihova mezimica u dvadesetidrugoj godini života.

Vreme prolazi i sa sobom stare rane zalečuje, a u svome toku nove otvara. Iznenadna smrt brata Velibora, 31.januara 1992. god, a potom nedelju dana kasnije 7. februara 1992. god. i snaje Dikosave, Vilu u srce pogodi. Ubrzo i Dušan se razbole i nakon izvesnog vremena u svojoj kući u Tularu umre 18. oktobra 1992. god. Vila je i ovoga puta pokušala da kroz samopregoran rad sa ćerkama i unučićima nadjača bol nezaceljenih rana. Međutim ožiljci u njenom srcu koji datiraše još iz rane mladosti, tokom života su se stalno proširivali i produbljivali i polako, ali sigurno doveli je do totalne psihofizičke iznemoglosti. Sa njenog lica nestadoše osmeh i svežina, vidno se ispoljavahu tuga i bol, a u duši za navek neuništivi ostadoše blagost, dobrota i razboritost uma i sakupljena nežnost ovoga sveta.

Prestade da kuca njeno plemenito srce 5. avgusta 1997. god. u 06,00 časova u Zemunskoj bolnici sa navršenih 70 god, 11 meseci i 22 dana. Posmrtni ostaci te divne žene sahranjeni su u porodičnoj grobnici u Tularu. NJenim karakternim osobinama u potpunosti je pristajalo kršteno ime Vila, a epitet dobra kao oreol osvetljavao je njen lik.

Top

POČIVAJTE U MIRU

SVI PRECI MOJI

NEK ZABORAV PREKRIJE

VAŠE PATNJE I BOLI

KRV VAŠIH VENA

TEĆI ĆE BESKONAČNO

ŽILAMA NAŠIH POKOLENJA

P O G O V O R

"Pričanje nastaje iz iskonske ljudske potrebe; ono je staro kao i čovečanstvo. Na svim jezicima i u svim vremenima ispredaju se najraznovrsnije priče, ali to su uvek priče o istom, o sudbini čovekovoj, tako da je u njima sadržana prava istorija čovečanstva"

Svo predhodno kazivanje je pokušaj doprinosa toj ljudskoj potrebi. Način koji sam odabrao za razjašnjavanje prošlosti svojih predaka ne pretenduje ni na naučnu analizu problema, ni na literalno iskazivanje sredine u određenom prostoru i vremenu. Nadasve, to je samo odslikavanje jedne kapi iz okeana porodične prošlosti i pokušaj zaustavljanja od daljeg isparavanja, pod uticajem zaborava.

Oduvek sam smatrao da je knjiga najmoćnije sredstvo u borbi protiv zaborava. Ta činjenica nametnula mi se kao povod prihvatanja ovog posla. Nestajanjem starih i rađanjem novih generacija, bez pisanih dokumenata i iskaza, zamagljuje se poreklo porodica i pojedinaca. Za samo jedan ljudski vek nezapisano znanje gubi se u vrtlogu svakodnevice. Kidanjem zlatne niti iz korena osnove čovek stremi duhovnom osiromašenju, pa je kao biće bez identiteta svojih predaka dovoden na ivicu intelektualnog osiromašenja i utapanja u kolotečinu amoralnog ponora i kraha.

LJudska neminovnost je da svaki čovek jednom umire, a dva puta samo potpuno zaboravljeni. Prva smrt proizvod je čovekove prirode, za drugu je zaslužan isključivo zaborav potomaka. Zaustavljanju toka ponovnog umiranja već umrlih predaka, ovom publikacijom pokušao sam dati svoj skroman doprinos. Koliko sam u tome uspeo presudiće potomstvo u svom vremenu.

Unapred se zahvaljujem svima koji će mi uputiti svoje mišljenje i kritike na postojeći rad, s ciljem unapređenja istog.

Autor.